Стеван Баста је у критично време обављао посао помоћника начелника Трећег одељења Центра Ресора државне безбедности Београд. Током саслушања изјавио је да је у јуну 1998. године одржан састанак са којег је руководству свих оперативних одељења пренет захтев тадашњег председника Србије Милана Милутиновића да се „предузму законом прописане репресивне мере према одговорним лицима оних средстава јавног информисања која својим извештајем о догађајима на Косову и Метохији компромитују мере државних органа Републике Србије”… На том састанку је одлучено да се формира „ад хок” група оперативаца која ће се бавити дневном анализом садржаја текстова.
Ево дела изјаве Стевана Басте, који је постављен за координатора групе:
„У том контексту је наложено оперативно ангажовање према Ћурувија Славку… Договорено је да се праћење писања овог листа и активности Ћурувије Славка обавља у Трећем одељењу Центра РДБ Београд, те да за то буде задужен оперативни радник Гикић Предраг… Даљим праћењем контакта Ћурувије Славка оперативни радник Гикић Предраг дошао је до сазнања да Ћурувија има велике финансијске тешкоће, те да су његова дуговања око 700–800 хиљада ДЕМ према разним повериоцима… Оперативни радник Предраг Гикић информисао је о томе да је Славку Ћурувији од стране амбасаде САД у Београду одобрена новчана помоћ у висини од 40.000 долара, према мом сећању…”
Баста је додао да су постојала сазнања према којима су „поједини повериоци већ запретили Славку Ћурувији предузимањем бруталних мера”. Адвокат Рајко Даниловић, пуномоћник Славковог брата Јове Ћурувије, овај део изјаве оцењује као типичну „удбашку ујдурму”, односно као покушај да се истрага усмери у погрешном правцу, према некаквим повериоцима који желе да се обрачунају са дужником.
Куцање досијеа „Ћуран”
Д. Б. се у Ресору државне безбедности МУП-а Србије запослила 1. априла 1998. године као спремачица, а од августа исте године је унапређена у административно-техничког радника Центра РДБ Београд. Управо овој девојци, рођеној 1978. године, поверено је куцање извештаја о тајном праћењу Славка Ћурувије. Након што га је откуцала Д. Б. је извештај предала Ратку Љубојевићу. Тврди да је за назив „Ћуран” сазнала из новина и да је тако, дакле из штампе, први пут и чула за име Славка Ћурувије. Ратко Љубојевић је током саслушања изјавио да му је критичне вечери начелник Седмог одељења Зоран Павић наложио да напише извештај о примени мере тајног праћења Славка Ћурувије, али само за дан 11. април 1999. године. На питање зашто не и за претходна два дана, Павић му је рекао да на томе инсистира тадашњи заменик начелника Центра РДБ-а Београд Стеван Никчевић. Љубојевић је још испричао:
„Ја лично сам 12. или 13. априла 1999. године из професионалних разлога заменио регистарске таблице на службеном возилу које сам тада возио, а то исто сам сугерисао свим возачима који су учествовали у послу… Од колеге из Одељења сам сазнао да је непосредно пред прекидање посла на дан 11. априла 1999. године у проласку кроз улицу Лоле Рибара примећено наше возило… бели ’голф тројка’ које је пре двадесетак дана било уступљено на коришћење Ромић Ратку.”
Из свега се види да је током истраге велика пажња посвећена аутомобилу „голф 3” беле боје који је примећен у близини места злочина и за који се претпоставља да је припадао Седмом одељењу Центра РДБ-а Београд. У вези са спорним аутомобилом саслушаван је и припадник РДБ-а Ратко Ромић, човек чије се име помиње у више догађаја који су обележили претходне године страха и нерасветљених злочина. Ромић је потврдио да је од шефа смене Драгана Павића добио аутомобил „голф 3” беле боје који је припадао Деветом одељењу ЦРДБ-а Београд. И оперативац Ратко Љубојевић је потврдио да је поменуто возило предато Ратку Ромићу и „још једном лицу из Друге управе Ресора државне безбедности”. Додао је и да је аутомобил враћен Седмом одељењу неколико месеци после убиства Славка Ћурувије.
Љубиша Драговић, оперативац Седмог одељења Центра РДБ-а Београд, потврдио је да је још средином 1997. године задужио аутомобил „голф 3” беле боје и да га је у континуитету користио до краја марта 1999. године. Тада је возило уступио Драгану Павићу, једном од шефова смене.
На дан убиства Славка Ћурувије, Драговић је одрађивао смену од 7.30 до 15.45 часова. Налазио се у возилу „опел омега”, на раскрсници улица Лоле Рибара и Палмотићеве. Када је кренуо да прати Славка Ћурувију, зауставио га је један мушкарац. У истрази Драговић је овако описао овај необичан сусрет:
„… мушкарац стар око 40 година, висине око 180 сантиметара, крупније конституције, кратко подшишан, са високим залисцима. На себи је имао јакну зелене боје.”
Тајанствени „пролазник” упитао је Драговића да ли ради за Зокија, мислећи на начелника Деветог одељења Зорана Павића! Драговић је у наставку саслушања рекао:
„О сусрету са поменутим мушкарцем детаљно сам информисао, након два-три дана, свог начелника Зорана Павића… Ја сам схватио да Павић зна о ком се човеку ради.”
Ко је био човек који је срео оперативца Центра РДБ-а Београд и поставио му барем једно нелогично питање? То очигледно није био Драговићев блиски колега, иначе би га препознао, али је био упућен у то за кога Драговић ради.
Агенти на месту злочина
Петнаестак дана након што је Ресор државне безбедности покренуо преткривични поступак поводом убиства Славка Ћурувије, на ред за давање исказа дошао је и Марко Жарковић који је у документу адвоката Рајка Даниловића под насловом „Препис саслушања радника државне безбедности и новинара у вези са убиством Славка Ћурувије” означен као припадник резервног састава РДБ-а, ангажован после напада НАТО-а због „добрих веза са руском обавештајном службом”. Описује се и као власник познатог београдског ресторана.
„Такође, на околност на дан када је убијен Ћурувија, желим да кажем да ме је о убиству путем телефона обавестио власник кафића ’Смарагд’ Гане Поповић и да сам након разговора с њим дошао возилом, највероватније ’голфом’, у ’Смарагд’. Ту сам се задржао 10-20 минута и запазио да је Улица Лоле Рибара блокирана и Гане ми је рекао да је тело одвезено…”
Један од шефова смене који је кобног дана био на терену је и искусни оперативац ЦРДБ-а Београд Небојша Соковић код кога је један колега приметио неуобичајену нервозу и усплахиреност. Према сопственој изјави, Соковић је непосредно после ликвидације Славка Ћурувије, по налогу претпостављених, обишао место злочина. Недуго затим назвао га је начелник Седмог одељења Зоран Павић и рекао му:
„Убијено је ово што смо радили!”
Занимљив је део изјаве Цвијетина Милинковића који је у критичним тренуцима, по унапред утврђеном распореду, обављао посао дежурног начелника Деветог одељења ЦРДБ-а Београд. Током поновљеног саслушања Милинковић је изјавио да му се Милан Радоњић јављао сувише често, интересујући се шта има ново. Милинковић је закључио да је Радоњић знао стање на терену и реаговао пре него што му је он објашњавао шта се догађа.
И други оперативци који су учествовали у праћењу и обради Славка Ћурувије дали су изјаве у стилу да је објекат „Ћуран” био праћен необично ревносно и интензивније него у другим случајевима, а неколицина њих је потврдила причу да је начелник Центра РДБ-а Београд Милан Радоњић инсистирао да га о кретању Ћурувије тог 11. априла обавештавају готово несхватљиво често. Да ли је Радоњић знао нешто што други нису?
Иначе, три дана после Ћурувијиног убиства начињена је службена белешка о разговору са Д. Г. из Борче, радником коцкарнице „Вега”, која се налази на улазу пасажа у Светогорској (Лоле Рибара) број 35. Д. Г. је полицајцима изјавио да је у тренуцима када се одиграо злочин у локалу био присутан један младић који се коцкао на апаратима. Три дана касније сачињена је нова службена белешка у којој је констатовано да је идентификован тај младић из коцкарнице. Он је изјавио да је зачуо пуцњеве, да је легао на под и заклонио се, а да је по престанку пуцњаве изашао из објекта и набасао на Бранку Прпу коју је покушавао да смири док је вриштала. Званично се не зна да ли је овај младић видео Ћурувијине убице, али се претпоставља да је „веома вероватно” да јесте. Идентитет младића је познат истражним органима.
Случај „Ћурувија” налази се у рукама Специјалног тужилаштва за организовани криминал. Хоће ли коначно (и када) истрага бити осетно покренута са „мртве” тачке? То тражи породица убијеног новинара и издавача, али то захтева и јавност Србије која већ годинама поставља питање: ко је и зашто убио Славка Ћурувију? Многи знају одговоре на ова питања…
Mилан Јанковић
