ENParlamentarni ishod „gužve“ koja je oko tog predloga stvorena u sferi je spekulacija kojima ne želim da se bavim. Pogotovo što taj ishod zavisi od političkih konstelacija koje se ne zasnivaju na čvrstim, stabilnim osnovama kao što su principi, već su lako promenljive, kao mogući predmet raznih političkih trgovina.
Lično, što sam već odavno rekao, smatram da ovaj predlog zakona ne treba da bude usvojen. Mislim da za to ima mnogo kulturoloških, političkih, socioloških i, razume se, pravnih razloga. Kao pravnik, pozabaviću se samo pravnim razlozima, o ostalima mogu da govore drugi.
Za početak, deluju mi iritantno kazne koje se predlažu. Ne mora čovek čak ni da bude pravnik da bi uočio nelogičnost koja se ogleda u tome da se za prekršaje i privredne prestupe novinara i medija predlažu kazne koje su iznad opšteg, zakonom predviđenog maksimuma za to vrstu delikata. Čak, one su više i od kazni koje su u KZ zaprećene za krivična dela koja se vrše istim radnjama.
Međutim, glavni problem ovog predloga je njegov odnos prema relevantnim odredbama našeg Ustava i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Nemoguće je pronaći osnov za odredbu po kojoj izdavač mora da prestane da izdaje novine ako mu je račun, čak i sasvim nezavisno od njegove volje i „krivice“, blokiran duže od 90 dana. Član 50 Ustava propisuje da „samo nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja i to samo radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta RS, sprečavanje propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje i radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje“. I u članu 10 st. 2 Evropske konvencije predviđeni su manje-više isti razlozi za zabranu novina.
Takođe mislim, da ne bi trebalo zanemarivati to da i Evropski sud za ljudska prava, koji bi u krajnjoj liniji verovatno mogao da se pojavi kao arbitar, o ovakvim i sličnim pitanjima odavno ima jasan stav. Sud je još pre 30 godina, u sporu „‘Sandej tajms’ protiv Velike Britanije“, zauzeo stanovište da se mogućnosti ograničenja slobode izražavanja strogo tumače, a da „strogo tumačenje znači da nijedan drugi kriterijum osim onih koji su navedeni u stavu 2 ne može biti osnov za bilo kakvo ograničenje. A navedeni kriterijumi moraju se shvatiti tako da se formulacije ne odnose na bilo šta što je izvan njihovog uobičajenog značenja“.
