Monitoring: Mediji zbog komercijalnih interesa rado krše pravo na privatnost građana

Ilustracija sa naslovne straneMonitoringa kršenja prava na privatnost u medijima
Ilustracija sa naslovne straneMonitoringa kršenja prava na privatnost u medijima

Mediji su i u prošloj godini potvrdili višegodišnji trend kršenja privatnosti građana tako što su objavljivali njihove najosetljivije privatne podatke kada za tim zapravo nije postojao javni interes, glavna je ocena nedavno objavljenog „Monitoringa kršenja prava na privatnost u medijima“ koji je realizovao istraživački tim organizacije Partneri Srbija.

zmeđu aprila i jula prošle godine identifikovane su 322 vesti i priloga u 12 medija (onlajn, štampa i televizija), a u kojima je pravo na privatnost prekršeno čak 625 puta.

 

Među posmatranim medijima, najviše takvih tekstova bilo je na portalu Telegraf.rs – 75 i u Večernjim novostima – 48, a slede Alo (40), Informer (37), Nova.rs (35), Blic (34), Srpski telegraf (32), TV Pink (16), B92 (2), Prva (1), Happy TV (1) i RTS (1).

 

Objavljuju i podatke o maloletnicima

 

„Analizirani medijski sadržaji ukazuju na to da je do kršenja prava na privatnost uglavnom dolazilo zbog komercijalnih interesa, a pod izgovorom da čitaoci sami traže sadržaje koji duboko zadiru u privatnost drugih. Iako važeći pravni okvir postavlja adekvatne profesionalne standarde izveštavanja i mehanizme za zaštitu prava, on i dalje ne pruža adekvatnu zaštitu licima čija prava mediji povrede“, kaže za Cenzolovku Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka organizacije Partneri Srbija.

 

Posebno zabrinjavaju nalazi, ističe naša sagovornica, o povredi prava maloletnika, i to najčešće u kontekstu nasilja ili različitih nesreća – analizirani mediji su u periodu monitoringa (nedozvoljeno) objavili 23 fotografije maloletnika, kao i lične podatke na osnovu kojih su se 75 puta mogla identifikovati maloletna lica.

 

„Ovakve prakse, posebno kada se dešavaju u onlajn prostoru, ostavljaju trajne posledice na razvoj dece i mladih, i vrše sekundarnu viktimizaciju najranjivijih među nama“, ukazuje Toskić Cvetinović.

 

Autore analize naročito zabrinjava podatak da čak dve trećine osoba (punoletnih i maloletnih) kojima se krši pravo na privatnost čine žrtve nasilja i nesreća, iako Kodeks novinara Srbije i Pravilnik REM-a posebno skreću pažnju na to da ova lica nisu od javnog interesa i da su posebno ranjiva, te da njihov identitet nije potrebno razotkrivati u medijima.

 

Među osetljivim i marginalizovanim grupama kojim se krši pravo na privatnost najviše je žena, a potom u znatno manjem broju pripadnika LGBT+ zajednice, starijih lica, beskućnika i radnika.

 

Autori uočavaju da mediji ne krše pravo na privatnost osoba sa invaliditetom, Roma i migranata, i to, s jedne strane, tumače kao dobru praksu medija da osetljivim grupama pristupaju sa osećajem za nepovoljan položaj u kojem se ljudi već nalaze. Ipak, kako navode, skloniji su tumačenju da „izostanak i mala zastupljenost osetljivih grupa nastaje kao posledica opšte medijske marginalizacije na koju upućuju prethodna istraživanja koja nisu u fokusu imala pravo na privatnost“. „Drugim rečima, grupe koje su i inače skoro nevidljive u medijima ne zavređuju medijsku pažnju ni kada se radi o potencijalima iznošenja privatnih informacija.“

 

Nepotpisani autori tekstova

 

Monitoring donosi još jedan zanimljiv podatak koji podosta govori i o (ne)profesionalnom ponašanju: više od polovine tekstova u kojima je uočeno kršenje prava na privatnost ili nije bilo potpisano ili je potpisano inicijalima, dok je kod jedva iznad trećine poznato ime autora.

 

Izvršna direktorka organizacije Partneri Srbija ukazuje i na problem kršenja profesionalne etike kod objavljivanja privatnih podataka, ali napominje da taj manir nije ekskluzivitet novinara.

 

„Ukupno posmatrano, vesti i izveštaji u kojima se objavljuju podaci iz privatnog života nastaju u miljeu rada koji se odvija izvan standarda profesionalne etike. Vesti kroz koje je pravo na privatnost kršeno najčešće se oslanjaju na nezvanične izvore i nisu potpisane od strane konkretnog novinara. Pored nedostatka odgovornosti medija za ovakve prakse, ostaje i pitanje odgovornosti onih (institucionalnih i vaninstitucionalnih) izvora koji im podatke ustupaju, bilo iz nemara, neznanja ili pak za određenu naknadu“, navodi Ana Toskić Cvetinović.

 

Ceo izveštaj PROČITAJTE OVDE

 

Tagovi

Povezani tekstovi