ENUporedo s tom funkcijom, on je vršio i zvanje direktora Savezne uprave za radio-veze. Za ovaj feljton on je značajan ne toliko zbog titula i funkcija koje je imao, već pre svega zbog svoje uloge u žrtvovanju radnika Televizije Beograd, kao i posledica njegove paralelne sprege sa Vojskom i Državnom bezbednošću, onako kako će se kasnije reflektovati u odnosu na taj događaj.
Svoj nemerljivi doprinos Miloševićevom preuzimanju Televizije i njenom sinhronizovanju s državnim ratnim i propagandnim ciljevima, dr Milan Topalović počeće da pruža već 1994, nakon završnog talasa čistki nepodobnih kadrova što se odigrao u prethodne tri godine, kada je glavni deo pripremnih radova već uveliko bio završen. Marta 1993. formiran je Republički savet za informisanje, čiji je predsednik u to vreme bio akademik Antonije Isaković, a članovi Mihajlo Marković (takođe akademik), zatim Dragoljub Milanović, glavni urednik Informativnog programa TV Beograd (i potencijalni kandidat za akademika) i – niko drugi do inženjer elektronike dr Topalović. Sledeće godine postavljen je i na mesto direktora Savezne uprave za radio-veze, zadržavši istovremeno položaj tehničkog direktora RTS!
Nakon talasa kadrovskih izmena usledio je i talas organizacionih promena, čiji je cilj bio stvaranje prividno nezavisne a zapravo potpuno kontrolisane mreže lokalnih radio i televizijskih stanica. Za ostvarenje tog cilja, međutim, Miloševiću nisu bili dovoljni tek prepravljeni zakoni o radio-televiziji i informisanju, nego i neko poput doktora Topalovića, svojevrsni homo duplex koji će u svojoj ličnosti objedinjavati dve važne funkcije: tehničkog direktora RTS i direktora Savezne uprave za radio veze. Iako se televizijske frekvencije svuda vode kao javno, dakle opštenacionalno dobro i, kao takve, u vlasništvu su države, Milošević ih je neformalno privatizovao i stavio pod svoju kontrolu, ustupivši ih Radio-televiziji Srbije, koju je prethodno etatizirao još početkom devedesetih. Na taj način, sve su frekvencije postale vlasništvo RTS, a pošto je ova državna kuća još odranije bila u vlasništvu Miloševića, to jednostavno znači da su i frekvencije odsad bile pod njegovom kontrolom. Za raspodelu tih RTS-ovih frekvencija bila je nadležna, pak, Savezna uprava za veze, pod budnim nadzorom Službe državne bezbednosti, to jest njenog tadašnjeg šefa Jovice Stanišića, koji je opet polagao račune Miloševiću – i krug je tako bio zatvoren. Iz Bele knjige o radiodifuziji čitamo kako je to izgledalo:
„Procedura je bila jednostavna: tehnički direktor RTS Milan Topalović piše direktoru Savezne uprave za veze Milanu Topaloviću da je kanal NN na lokaciji NN neophodan RTS. Kada iz Uprave stigne odobrenje sa potpisom Milana Topalovića, najčešće istog dana, srećni emiter može da potpiše ugovor sa Milanovićem, a pre njega sa Vučelićem (ondašnjim generalnim direktorom RTS)… Na taj način RTS je stvarao mrežu zavisnih lokalnih televizija“.
Dakle, upravo je homo duplex dr Topalović, kao jedna od ključnih Prezidentovih figura, bio najvećim delom zaslužan za stvaranje te mreže idealno zavisnih lokalnih i državnih TV- stanica kojima se upravljalo iz jednog centra, gde je sve postajalo podesnim materijalom za propagandu, podjednako život kao i smrt. Sud, međutim, otaljavajući posao oko vođenja ovog procesa nije hteo da se pozabavi pravom ulogom ovog svedoka i njegovom dvojnom funkcijom, niti se upuštao u širi društveni kontekst samog zločina. Jer da su dopustili da se u sudnici nazre bilo šta od tog šireg plana, od tih specifičnih kontura politike zločina koju je država svih tih godina dosledno sprovodila, pokazalo bi se automatski da nijedan od svedoka i saradnika okrivljenog Milanovića, kao ni Milanović sam, nisu mogli da deluju samostalno nego jedino kao deo neke šire organizacije, hijerarhijski ustrojene, koja je i sama deo šire strukture, ono što se u pravnoj terminologiji naziva ‘zločinačkim udruženjem’ – a u ovom slučaju, s obzirom na ključna društvena mesta koja su ova lica zauzimala, ta šira zločinačka organizacija bila je sam vrh miloševićevske države Srbije.
Nastavlja se
