EN
Koliko god zakleti neprijatelji slobode radili na ostvarenju ideala apsolutnog jedinstva, na unifikaciji i homogenizaciji čitave zajednice, uvek ostane neka manjina koja odbija da se pokori nametnutoj veri
Namnožilo se u našem društvu toliko totema i tabua, svetinja i relikvija, sakralnih pojava i živih svetitelja, nacionalnih idola i fenomena čija je kritika strogo zabranjena da se od njih više disati ne može. Ne sme čovek ni slobodno da korača ulicom jer je uvek u opasnosti da će nagaziti nečije sveto kurje oko, a kamoli da prozbori koju kritičku reč o nečemu što mu se ne dopada baš naročito.
Zavladala je totalna hiperinflacija nedodirljivih svetinja, svakog dana niču novi kultovi, a spisak kumira raste geometrijskom progresijom. Nikad ne znaš kad ćeš sasvim slučajno očepiti neki novi predmet masovnog obožavanja i izazvati eksploziju besa novopečenih poklonika.
Klanje u ime muzike
Upravo to se desilo Vanji Đurić i Željku Veljkoviću. Na njih su se obrušili pavlinijanci, pripadnici malo poznate verske sekte, koje obuzme pravednički gnev kad primete da ima ljudi koji ne dele njihov muzički ukus. Hajku su započeli političari iz vlasti i opozicije, nastavili su tabloidi vazda žedni krvi, da bi se na kraju sve okončalo na asocijalnim mrežama, prepunim pavlinijanaca spremnih da prekolju nepodobne, uz psovanje mrtve porodice i majke ustaške.
Lestvica cenzure se neprestano podiže za koji stepen više. Do juče si mogao da budeš izložen uvredama i pretnjama krvožedne gomile ako prosloviš da Kosovo nije Srbija ili da Ratko Mladić nije heroj, a danas ne smeš da kažeš kako neka pevačica „zvuči kao staramajka iz kosovskog ciklusa“ ili da ostaviš komentar opšteg tipa: „Opštenarodni povratak u srednji vek.“
Ljudi su tokom vekova ubijani u ime boga, bogova, partije, nacije, dogme, jedine istine, kralja, cara, svetle budućnosti, svetle prošlosti i sličnih izgovora za pokolj, ali poziv na klanje u ime muzike je prevazišao čak i najluđe iracionalne porive za umorstvo. Prosto je neverovatna lakoća s kojom ogroman broj ljudi poteže virtuelnu čakiju kad im do ostataka zaklanog mozga dopre banalna činjenica da postoje osobe koje ne dele njihova mišljenja, uverenja, stavove ili estetske preferencije. Zahvaljujući takvom sklopu sužene svesti, svako malo imamo neki linč u medijima i na društvenim mrežama.
Dobrovoljno ropstvo
Velikom delu građana blizak je totalitarni pogled na svet. Njima je i ova Vučićeva autokratija preslobodna, previše tu ima prostora za razne inokosne pojedince koji misle i osećaju po svom ćefu, oni bi i tu marginu da suze i svedu na ništicu. Velika je to muka. Stvoren si da budeš podanik Staljina, Pola Pota, Hitlera, Mao Ce-Tunga ili nekog sličnog diktatora, a zapalo te da živiš u zemlji gde sloboda nije baš do kraja zatučena maljem totalitarizma.
Trude se pavlinijanci, nolovci, ratkovci, radovanovci, vučićevci, šešeljevci, daničari, nedavači Kosova, dverjani, zavetnici, srpskosvetaši i pripadnici srodnih verskih pokreta da stvore društvo u kome niko neće smeti da zucne ništa van propisane dogme, ali nikako da ostvare žuđeni ideal koji bi nalikovao izmaštanim zemljama iz antiutopijskih romana i filmova. Koliko god zakleti neprijatelji slobode radili na ostvarenju ideala apsolutnog jedinstva, na unifikaciji i homogenizaciji čitave zajednice, uvek ostane neka manjina koja odbija da se pokori nametnutoj veri.
Kad bi u celoj zemlji ostao samo jedan čovek koji misli svojom glavom, i to bi totalitarcima bilo previše. Saznanje da postoji neko ko nije pristao na ropstvo nepodnošljivo je onome ko je dobrovoljno pristao da bude rob, bez roptanja, pa se još i hvasta sopstvenom pokornošću. Ništa ne boli dobrovoljnog roba kao proplamsaj svesti da je mogao da bude slobodan čovek, ali da se sebe odrekao iz pukog kukavičluka, iz straha da ne bude izopšten, usamljen i odbačen od zajednice. Ko god ga na to podseti, taj mu je najcrnji neprijatelj i treba da bude zbrisan sa lica zemlje.
