Da li se tako počinje nekrolog?
Možda: svoj prvi tekst Perica je objavio u Borbi novembra 1990. U svojoj tridesetoj godini, u beogradskoj rubrici, o „sodadžijama“, zanatu koji izumire. Šalio se da je, kao anarhopoljoprivrednik, kako je sebe određivao, lakše baratao motikom u ranoj mladosti, nego šlajfnom u najranijoj starosti. A da bi ušao u onu, onakvu, Stašinu Borbu, maskirao se mladošću: obrijao je bradu i nikad je više nije puštao. On je bio taj živi dokaz da mladost nije kategorija kvantiteta, već kvaliteta. On je svojim primerom razbucao kalendarske rezervate i psihologiju generacijske gomile. On je pokazao da stvar nije u kalendarskoj horizontali već u ljudskoj vertikali.
Trpi li nekrolog kategoričnost?
Ili staviti fakta: posle Borbe – Vreme, logično; onda AIM, pa Reporter, banjalučki i beogradski. Neke nagrade: onu Udruženja svetskih novinara, recimo, za novinarsku hrabrost ili priznanje za urednika 2001. u promociji World Press Review?
Stavljaju li se u nekrolog tiraži? Od početnih 750 primeraka prvog broja Reportera, do 15.000 zajedničkog izdanja Reportera za Bosnu i Srbiju. Ulaze li u nekrolog anegdote o distribuciji: od čamca, preko Drine, do magaraca preko srpskocrnogorskih planina. Jesu li saslušanja i privođenja prikladna za nekrolog? Ili „hapšenje“ novina i kombija? Trpi li nekrolog njegovo priznanje da se nakajati neće što nikad nije uspeo do da kraja balansira između dva svoja jedina blaga, bogme i krajnosti: sina, kćerke i supruge u Beogradu, i redakcije u Banjaluci? Sme li se, u oproštaju od kolege i prijatelja, pomenuti da dugo nije smeo da poseti porodicu, da je u „oslobađanju“ Beograda učestvovao preko CNN-a, da je žudeo da tri dana, posle odlaska Miloševića, proživi „u tišini i plakanju“: nije imao vremena da izbaci sav svoj gnev.
Da li ga citirati?
„Bili Mujo i Haso“, glasi rečenica iz njegove reportaže o egzodusu izbeglica i Bosne. Najkraći vic o ratu. I najkraća njegova ratna reportaža. Jedna od mnogih iz Krajine, Hercegovine … Jajca, Manjače, Tuzle…
Možda ga samo opisati kao sanjara, čoveka širokih koncepcija, tipa koji je voleo džez i „čvrsto“ štivo, a prezirao lake note i lake stihove, jakog tipa koji je znao da zaplače.
Nisam vičan nekrolozima. Možda zbog toga što je otišao prvi iz mog biološkog, generacijskog čopora. I jedan od najboljih.
Ćao, Perice. Ćao, majstore. Stvarno bez suza.
Valja oplakivati mnoge koji su među živima!
Slaviša Lekić
