EN
Termin „rubne kulture” prvi je upotrebio hungarolog dr Janoš Banjai, koji je za kulturu manjinskih zajednica tvrdio da je autentična, a ne tek odslikavanje u nekom drugom prostoru matične kulture zemlje porekla. Tačnije da je reč o kulturnom kodu koji ima tragove raznih uticaja stečenih vekovima zajedničkog suživota u drugom prostoru sa drugim narodima. Ovo je veoma značajna i inovativna perspektiva tumačenja interkulturalnosti i multikulturalizma. Stoga je za demokratiju svake multinacionalne zajednice bitno da i većinsko stanovništvo i manјinske skupine budu podjednako dobro informisani jedni o drugima da bi se bolje razumeli. To je jedini način u svetu u kojem živimo da se izbegnu međunacionalne tenzije, jer ako dobro poznajemo i razumemo rubne kulture sa kojima se susrećemo u svakodnevici umećemo da prepoznamo sve nanose koji utiču na međusobno (ne)razumevanje. Mediji su tu osnovni kanal.
Različita međunarodna, regionalna i domaća dokumenta definišu značaj podržavanja medija na jezicima manjina koji uprkos mogućnosti da se danas svako na internetu dobro informiše na svom jeziku „prelistavajući” uticajne domicilne medije, imju izrazit značaj u kontekstu potreba „rubnih kultura” za informacijama o sopstvenoj zajednici i okruženju. Tu komunikativnu potrebu ne zadovoljavaju mediji zemlje porekla. U Srbiji su do 31. oktobra 2015. kada je zavrđen i takozvani drugi krug privatizacije medija među kojima su bili i oni na jezicima nacionalnih manjina koji nisu prešli u vlasništvo nacionalnih saveta 2007, bili veoma razvijeni posebno u Vojvodini. Reč je o uglavnom višejezičkim radijskim stanicama koje su osnivane nakon 1971. u višenacionalnim sredinama u Vojvodini i imale veliki značaj za razvoj i podržavanje multikulturalizma. Nakon 2015. višejezični su nestali iz etra, a jednojezični na nekom od jezika manjina su se retko zadržali. Ostali su samo programi na jezicima manjina koji se emituju na javnom servisu Vojvodine (drugi program TV) i na radiju (drugi i treći program), kao i štampani mediji koje finansiraju nacionalni saveti pa se tako prema nijma i odnose. Da zaključimo od veoma dobrog standarda, mediji na jezicima manjina su postali potpuno marginalni i uglavnom danas sprovode politiku svojih nacionalnih saveta. Šansu da tu prazninu ispune onlajn izdanjima nacionalne manjine uglavnom nisu iskoristile, tačnije jesu, ali veoma sporadično.
Druga veoma prisutna tema, pre svega u javnim servisima kojima je zadatak i informisanje na jezicima manjina, jesu medijatizacija nacionalnih običaja rubnih kultura, takozvani programi tipa „tаncuj-tancuj”. Na žalost mnogi urednici ovih medija, ali i onih na jeziku većine, smatraju da upravo to treba da bude dominantan sadržaj.
Istovremeno, istraživanja Novosadske novinarske škole su pokazala da nema konzistentne uređivačke politike niti konsenzusa čime bi trebalo da se bave mediji na jezicima manjina, niti kako da o manjinskim pravima i prezentaciji manjina u multikulturnom društvu treba kontinuirano da pišu mediji na jeziku većine. Suštinski to je pre pitanje ko je personalno urednik/urednica medija na jezicima manjina, odnosno medija na jeziku većine i koliko mogu da se odupru vladajućem obrascu i pritiscima.
Tokom istorije duge, za neke od medija na jezicima manjina, i ceo vek, zabeleženi su zaista izvanredni profesionalci (Atila Marton, Vicko Arpad, Vladimira Dorčova, Boris Varga, Ana Makanova Tomanova, Miroslav Gašpar, Niku Čobanu, Petru Krdu, itd). Neki su opstali u novinarskom svetu nenaklonjenom medijima na jezicima manjina, drugi su davno iz njega izašli iz raznoraznih razloga. Mnogi su se osim novinarstvom uspešno bavili prevodilaštvom, bili pesnici i književnici poznati ne samo u Srbiji ili Vojvodini, već i zemlji porekla i šire. Danas ti mediji i više nego oni na većinskom jeziku slede državnocentričnu politiku i njihovi novinari, na žalost, ne može se reći da su sledbenici profesionalaca čiji rad je upisan u istoriju novinarstva na jezicima manjina, kao i srpskog novinarstva uopšte.
Drugo pitanje koliko su teme ostvarivanja prava nacionalnih manjina prisutne u medijima na jeziku većine. Odgovor je porazan ali prototipičan ne samo za Srbiju već i ceo Balkan – veoma retko i to samo u slučaju kada je reč o nekom senzacionalističkom događaju, svađi među političkim predstavnicima manjine, ili nekoj drugoj nepodopštini posebno kada je reč o romskoj zajednici. Izuzetak su nagrade koje novinari koji objavljuju na manjinskim jezicima dobijaju za izuzetan profesionalizam, ili novo izdanje čiji su autori, odnosno in memorijam onima koji su zabeleženi u istoriji srpskog novinarstva. Pitanja ostvarivanja prava nacionalnih manjina, netrpeljivost na nacionalnoj osnovi pre svega prema Romima i Albancima, zatim veoma aktuelno pitanje iseljavanja pripadnika nacionalnih manjina koje više stotina godina žive u Vojvodini a sad je napuštaju, pre svega Mađari i Slovaci, o tome kako aktuelna politika deli nacionalne manjine na one prvog i drugog reda, tačnije na one sa kojima veoma rado kooperira (Mađari) i na one prema kojima je otvoreno neprijateljski raspoložena (Albanci), višestruka diskriminacija (na primer prema osobama koje su osobe sa invaliditetom, žene i pripadnice manjinske zajednice). Kritičkih i analitičkih tekstova o ovim temama gotovo da i nema. One nisu u fokusu mejnstrim medija niti se nalaze, sem o neku godišnjicu, međunarodni dan Roma, ili uopšte ljudskih prava, dan protiv diskriminacije marginalizovanih grupa, pa tako i prava manjina i tome slično, odnosno kad je reč o dnevnopolitičkim potrebama kao o primerima iz prakse povodom na primer tekućih pregovora o statusu Kosova u Briselu. Ovakvi tekstovi se mogu naći sporodično i najćešće su rezultat nekog projekta za koji je dobijen donatorski novac kako bi se razvijala svest o pravima manjina, odnosno razvila potreba novinara i novinarki da o tome pišu. Kada se projekat završi takvi tekstovi nestanu iz etra, odnosno sa medijskih portala i iz štampe. Naravno da to ne znači da ne treba donatorskim novcem podržavati ovakve projekte, na protiv, trebalo bi im dati prioritet da bi se ostvario kontinuitet izveštavanja o tim temama.
Na pitanje da li tematski treninzi novinara i novinarki odnosno njihovih urednika i urednica mogu doprineti osvešćavanju o značaju ovih tema odgovor je ambivalentan. Mogu, ali ograničeno, prvo zato što takvi treninzi nisu dovoljno izazovni, posebno za urednike, kao i opšti stav da su to teme kao i sve druge i šta tu sad treba dodatno saznavati. Naravno da ta opšta tvrdnja nije tačna. Manjinska pitanju su veoma osetljiva i direktno utiču na praktikovanje demokratije u svakom društvu, a posebno onim multikulturanim, koje imaju i takozvane stare, autohtone, manjine i nove izazvane migrantskim procesima. Koliko god se aktivnosti preduzimalo da se podstakne medijska aktivnost nikad nije dovoljno. Jedan od načina je i stalno monitorovanje medija čiji je cilj da se konkretnim podacima ukaže na to koliko ovakve teme izostaju iz medijske prakse, zatim medijsko opismenjavanje i profesionalaca, ali i građanstva o manjinskim pravima kako bi imali komunikativnu potrebu da o tome saznaju više, svim navedenim se bavi i Novosadska novinarska škola.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković
Tekst je nastao u okviru projekta „Razvijanje tolerancije kroz medijsko izveštavanje” koji je sufinansiran od strane Sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
