EN
Devojčica Kristina Knežević svih svojih devet godina života je provela na polu srušenim salašima, bez struje i vode, bez kupatila, TV, kompjutera i igrica i svega onoga što čini lepo detinjstvo.
Živi sa teško obolelom majkom Vukom koja ne može mnogo materijalno da joj pruži ali je s ljubavlju bodri da što bolje uči.
„Mama mi je rekla da treba dobro da učim da postanem neko pa sam ja to ozbiljno shvatila od početka. Učim uz sveću, koja kad se ugaasi ima čudan miris. Učiteljica kaže“samo nastavi tako“ , bićeš „vukovac“. Kristina ima još sestara koje nisu htele da uče ali majka je uporna da Kristina ne popušta u učenju.
„Kad god se okrenem, sve zidovi i kad spavam udaram o njih, kaže Kristina“ Od igračaka ima: plišanog zeku, patku, majmuna i tri mede.
Često su porodicu izbacivali iz tih neuslovnih prostora žabaljskog atara.
„Otac je umro, i njega sam dvorila a često sam išla sa Kristinom po 3.5 km da zaradim u nadnicu“ rekla je mama Vuka.
Primanja su 12 hiljada dinara, a osim knjiga koje su za Kristinu besplatne, ostalo je majka morala da finansira. Ostalo ide na lekove. Dok je mogla, išla je u nadnicu ali sad više zbog bolesti,ne.
Najveću pomoć dobijaju od Mileta Jovanovića humanitarca koji je pre devet godina osnovao organizaciju „Put, istina, život“ poučen sopstvenim teškim detinjstvom, sa željom da pomogne deci koja žive u siromaštvu.
Zahvaljujući njemu, Kristina je dobila šansu za bolju budućnost, kaže Vuka Disić.
Vileta Labat, novosadska vajarka se dosetila, gledajući jutarnji program RTV da pokloni porodici Disić svoj doduše neuslovni ali lep, prostran objekat u Zmajevu u koji treba uložiti nešto para.
Vuka je zahvalna na poklonu i nada se da još ima dobrih ljudi koji će pomoći oko sređivanja stana.
Kristina jedva čeka da se preseli u nov stan mada su deca koja su je ranije ponižavala sada prijateljski nastrojena prema njoj.
