Iz malog grada Vranja na jugu Srbije ovih dana je u Beograd stigla vest o jednom neobičnom događaju: u Vranju je direktor jedne lokalne radiostanice dobio preteću poruku – i to ne od nekog anonimnog slušaoca, već od predsednika opštine. On je, kako izveštavaju mediji, bio ljut zbog ankete javnog mnenja koju je sprovela ova radiostanica, pogrdnim rečima se obratio ovom nbvinaru i između ostalog pretio da će ga uhapsiti.
Kada je novinar obelodanio ovaj slučaj, predsednik opštine je tvrdio da on nikada nije vodio ovakav razgovor. Posle toga je novinar sazvao konferenciju za medije i saopštio da se snimaju svi pozivi pošto u poslednje vreme ima dosta pretećih poruka. On je pustio snimak na kojem se jasno mogu čuti ovaj poznati vranjanski političar i njegove pretnje koje on navodno nije imao nameru da uputi. Ali, ono što je još čudnije jeste to što je predsednik opštine još jednom pozvao ovu radiostanicu sada znajući da se njegove reči snimaju da bi još jednom ponovio pretnje. On će ubrzo iskusiti „bol i patnju“, poručio je novinaru i nedvosmisleno dodao da će nekoliko „prijatelja“ uskoro posetiti ovu radiostanicu.
Ovako je beogradski Radio B 92 izvestio prošlog petka o ovom događaju. U krugovima bliskim B 92 može se čuti da su određeni novinari i aktivisti nevladinih organizacija i posle pet godina od svrgavanja Slobodana Miloševića i dalje žrtve pretnji u sklopu kampanja koje pozivaju na ubistvo, a dešava se i da budu meta napada.
Od kako se bivši vođa dobrovoljaca i osnivač Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, koji je neomiljenim novinarima pretio ubistvom, nalazi kao optuženik u Tribunalu UN za ratne zločine u Hagu, njegovu ulogu je preuzeo ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić. Ilić, doduše, nije upućivao novinarima pretnje smrću, ali ako mu se ukaže prilika fizički je nasrtao na njih ili je to dozvoljavao svojim telohraniteljima.
Osim novinara, i nevladine organizacije (čija je želja, prema rečima ministra Ilića, da sruše Srbiju iznutra) meta su kampanje samoproklamovanih „patriota“. To je ponovo mogla da oseti Nataša Kandić, hrabra direktorka beogradskog fonda za humanitarno pravo, nakon što je njena organizacija, čiji su plakati u centru grada redovno obeleženi kukastim krstom ili Davidovom zvezdom, u junu, obelodanila u javnosti video snimak na kojem se vidi kako srpski dobrovoljci 1995. godine ubijaju bosanske muslimane.
Na meti akcija nacionalista, osim Nataše Kandić i B 92, često se napaze liberalni, ali sa malim tiražom, beogradski listovi ,Danas“ i „Vreme“, ustanove poput Centra za kulturnu dekontaminaciju, kao i političari iz demokratskog bloka. Na jednom nacionalističkom sajtu na internetu predstavljen je stav srpskih ekstremista prožet teorijama zavere: ljudi poput Nataše Kandić kleveću Srbiju i Srbe jer ih plaćaju američki politički špekulant Džorm Soroš i „američka i albanska narkomafija“.
Izgleda da se srpska tajna služba manje interesuje za to ko stoji iza ovakvih sajtova, već je svoje interesovanje usmerila ka nevladinim organizacijama. Šef tajne službe Rade Bulatović je izjavio da njegovi službenici prate aktiviste nekih od ovih organizacija, što je jednog komentatora lista „Danas“ navelo na oštru kritiku: ako šef tajne službe tvrdi da nevladine organizacije sprovode interese svojih inostranih finansijera onda je to „zeleno svetlo za lov na veštice“.
Fond za humanitarno pravo se nedavno branio od optužbi i javnim saopštenjem je prešao u protivnapad. U saopštenju se kaže da su pojedini mediji i javne organizacije izloženi „uvredama, pretnjama i napadima nacionalističkih političkih stranaka, ekstremnih nacinalističkih grupa, medija i ličnosti“ koje hvale Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. „Ovi ljudi otvoreno zahtevaju da se aktivisti za ljudska prava i novinari, koje oni smatraju `srpskim izdajnicima`, nađu iza rešetaka“, piše dalje u saopštenju.
Na izvestan način, optužbe nacionalista se mogu razumeti: Nataša Kandić već godinama pokušava, sa sve većim uspehom, da radikalnim snagama u Srbiji oduzme isključivo pravo na tumačenje ratnih zločina počinjenih devedesetih godina.
