Ne, uopšte ne umem da se oprostim od ljudi koji su mi najbliži u životu.
Ne znam kako da ih pustim da odu fizički od mene.
Ionako će ostati na sigurnom, u mojoj utrobi, u srcu, u samom biću, do mog poslednjeg izdisaja. Nema im spasa, zarobljeni su u meni, nemaju gde da se sklone.
Sedimo Nada, Jelka i ja, u Novom magazinu i Nada me preslišava. Rešila da me stavi na naslovnicu, da uradi intervju. Pritiska me, izvlači iz mene i moje podsvesti neke skrivene misli o umetnosti, muzici, flauti, životu uopšte. Sve to radi nežno, sa toplinom, ljubavlju, ali ne popušta nije joj dovoljno to što dobija. Gleda me onim svojim pronicljivim pogledom, uporno, strpljivo, čeka me da se otvorim do kraja, do poslednje pore svog bića. Da, obećava mi posle Aleksićevo vino gore, u Karuzu, ali – nema mrdanja dok njih dve, dve velike, natkriljene, potpuno senzibilne divovske figure novinarki, Nada i Jelka ne budu zadovoljne. Sami smo u redakciji. Prepuštam se, osećam da sam na sigurnom, da smem da budem ono što jesam!
Sedimo svi zajedno u našem stanu. Donele su mi sliku Nada i Jelka, Zorkinu sliku, zajedno sa autorkom. Dobijam je kao srećni dobitnik “Nagrade za novu godinu Novog magazina” kog sam kupio u Zmaj Jovinoj ulici. Jedina nagrada koju sam u životu “osvojio na sreću “! Smejemo se svi zajedno, ne verujemo da je to moguće. Kunemo se sami sebi da nije nameštaljka! Tražimo idealno mesto za sliku, tako dragu sliku. I Zorka Cerović nas je napustila pre nekoliko dana. Nemoguće!
Nadin rođendan. Već je dugo bolesna. Kod kuće je izolovana, ne prima posete. Dolazimo kao grupa zaverenika, stojimo ispred vrata, poneo sam flautu, raspakovao sam je napolju. Dogovorili smo se da joj sviram Orfeja čim otvori vrata. Zvonimo, ima nas desetak. Nada otvara, ulazim svirajući u hodnik i ćutimo. Svima nam idu suze. Katica peva, ostajemo koji minut, gledamo se, upijamo, volimo! I onda odlazimo u mrak. Srca nam ostaju unutra!
Ne dam ti Nadežda moja / naša da odeš! Tu si, zauvek smeštena u našim nemoćnim, ali zaštitničkim mislima i telima. Ma mogu da te dodirnem, časna reč. Gledam te pored sebe / nas, držiš pomalo šeretski cigaretu među prstima, u drugoj ruci ti je čaša crnog vina, može neko iz Župe, zar ne?
Volimo te!
Izvor: Novi magazin
