ENDanas nas Kuća u kojoj su naši najdraži nastradali obaveštava takođe u Drugom dnevniku, i takođe u 25. minutu, da su odlikovani za „odgovorno, savesno i profesionalno obavljanje radnih zadataka“, pri čemu RTS nije našao za shodno čak ni da pročita njihova imena, ali ni da gledaocima stavi do znanja da ovih 16 poginulih radnika nisu „odgovorno i savesno obavljali svoje dužnosti“ nego su MORALI da rade, pod pretnjom otkaza. A ako je neko „odgovorno i savesno obavljao svoje dužnosti“, to su bili generalni direktor Milanović i njegovi pomoćnici Jovan Ristić, Milorad Komrakov, Tatjana Lenard i ostali, koji su „odgovorno i savesno“ služili Miloševićevom režimu, izvršavali naloge samog Miloševića i žrtvovali 16 radnika iz propagandnih razloga.
Naši najdraži, dakle, nisu bili nikakvi heroji Miloševićeve Srbije, niti su to želeli da budu. Oni su bili žrtve, a ne heroji. Stoga ideja vlasti da ih odlikuje kao heroje (i to kao „heroje rada“) jeste izraz očigledne želje i te nove vlasti da nastavi sa falsifikovanjem stvarnosti i nastojanja da osnovno pitanje krivice, odgovornosti zločinaca i moralnog ozdravljenja nacije, kao i svih prethodnih godina, zamagli i ostavi bez odgovora.
Što se tiče ukaza o ordenju g. Marovića, porodice postavljaju sledeća pitanja:
Kojim se povodom to ordenje deli danas, posle šest i po godina, kada nije ni godišnjica pogibije niti dan RTS-a, niti dan Srbije i Crne Gore niti bilo kakav državni praznik?
Da li je ovo novo ruganje žrtvama, utoliko pre što je, tu nedavno, pominjana mogućnost puštanja na slobodu bivšeg generalnog direktora Milanovića. Da li se hoće reći kako je i Milanović „odgovorno i savesno obavljao svoje dužnosti“?
Da li se i ovo odigrava po istom scenariju po kojem je nedavno ukinuta poternica za Markom Miloševićem i Mirom Marković?
Da li je skrivena poruka toga: žrtvama odlikovanje, a Milanoviću sloboda?
Porodice predlažu da, umesto rešenja o dodeli ordenja nastradalim radnicima, vlasti SCG podignu optužnicu za ubistvo s predumišljajem, i to protiv onih koji su bili direktni nalogodavci i saučesnici, a za koje mi porodice znamo (i imamo dokaze) da su unapred znali da će RTS biti cilj napada NATO ali su, uprkos tome, naše najmilije ostavili da poginu.
Povodom ove vesti sazivamo konferenciju za štampu pred spomenikom „Zašto?“, 9. septembra 2005. u 11 časova.
Porodice nastradalih radnika RTS-a
