ENDa se vidi kako ni narod nije mačiji kašalj i može da konkuriše „glamuru“ gledajući sopstvenu svadbu na televiziji. Baš je lepo biti glup i verovati kako je najveći uspeh u Srbiji biti izabran u rialiti šou gde se možeš bez truna pameti i duha zajebavati pred očima nacije. A zar to nisu radili i mnogi političari koji se nisu stideli i kad su nam poručivali da im popušimo, ako nam se ne sviđaju?
Proteklu nedelju osim bombardovanja meseca obeležile su i odluke Švedske akademije o dodeli Nobelove nagrade iz različitih oblasti od nauke i književnosti do borbe za mir u svetu. I pored velike želje neću se posvetiti ovoj temi zato što su šanse da Nobelova nagrada ikada stigne u ruke naših naučnika i pisaca na granici nemogućeg. Mnogi tu nemogućnost ne vide u svom bledom liku i delu u odnosu na nivo svetske književnosti i nauke, ali zato naglas trućaju o korumpiranosti Švedske akademije, nepravde sveta prema Srbima i izgovaraju sijaset neverovatnih gluposti. A upravo sam povodom ove najprestižnije svetske nagrade htela da evociram uspomene iz decembra 2002. kada sam zajedno sa pedeset zvanica – eminentnih pisaca, javnih ličnosti u nemačkoj Akademiji nauka bila pozvana na književno veče posle dodele Nobelove nagrade mađarskom piscu Imreu Kertesu. Tom prilikom sam mu zajedno sa pismom predala i knjigu njegovog romana Besudbinstvo prevedenu na srpski jezik koju mu je poslao prevodilac knjige i prijatelj Aleksandar Tišma.
Na molbu kolege pisca i urednika jednog dnevnog lista, po povratku sam napisala tekst o svom iskustvu opisujući ovaj događaj bez proseravanja, minimizirajući svoju ulogu. Moj tekst je bezočno cenzurisan i bačen na marginu novina tih dana, za razliku od mudroserskih naklapanja pojedinih kolega koji su imali temu viđenja života iz svog ugla i ničim izazvane nepravde prema Srbima. Ovih dana u našim književnim krugovima se još uvek razglaba o poslednjoj dobitnici Nobelove nagrade za književnost Herti Miler, „čiji je otac bio nacista“, majka logorašica u ukrajinskim logorima za zle Nemce, pa je ona možda zbog toga dobila nagradu. Iako nisu nikada pročitali ništa što je napisala, tvrde da znaju kako se dobijaju i nameštaju nagrade. Veruju da se svuda radi kao u Srbiji. Ne sumnjam da su dobro upućeni u tajne kako od običnog skribomana napraviti književnika. Švedski komitet je po njima čisto sranje, a Nobel se kažu (držeći krpu natopljenu sirćetom na čelu), prevrće u grobu zbog nepravde prema Srbima. Pitam se ko se od srpskih pisaca nadao „Nobelu“, pa je ovih dana pao u depresiju?
Požalio mi se prijatelj kako ga već duže vreme šikanira „izabrana“ doktorka u gradskoj ambulanti. Obraća mu se bez persiranja, iako joj nije dao povoda, a kad god može gleda da mu uskrati pomoć i usluge koje mu pripadaju. Prekipelo mu je, pa je doktorki skrenuo pažnju na njenu nekulturu i loše domaće vaspitanje. Nikako ga nije razumela, pa je morao da primeni prigodno vaspitnu anegdotu. „Kada su našeg nobelovca Ivu Andrića pitali zašto uvek svima obraća sa vi, odgovorio je da kad bi se bilo kome obratio sa ti, taj bi mu prvom prilikom jebao majku! A vi meni prilikom svakog dolaska u ambulantu jebete majku bez razloga“, reče. Možda Ivo Andrić nije upotrebio baš taj psovački izraz, ali verujem da je doktorka shvatila poruku.
Nevaspitanje i teški primitivizam haraju Srbijom žešće od nasilja. Niko ne reaguje i ne opominje prostake, oni su svuda i na svakom mestu, od politike, parlamenta, svakodnevnog života i naročito mesto imaju u medijima. Neću o vulgarnom izgledu TV voditeljki, mnogo su gore njihove opaske i komentari, rezoni i mišljenje „o životu i smrti“. Prostakluk je postao uobičajen oblik ponašanja u Srbiji bez nade da se bilo šta popravi. Pristojan čovek bi mogao dobiti batine samo kad bi mu palo na pamet da bilo koga pozove na lepo ponašanje. Mediji u serijalima poput Velikog brata i Farme su rasadnici primitivizma i svakog oblika prostačkog, bezobzirnog ponašanja. Pitam se po kom su kriterijumu izabrani učesnici kad svojim javnim nastupima šire primitivizam. Masovno ne umeju ni da govore kao da nisu koliko juče završili bar osnovnu školu, gde je trebalo da savladaju akcente i padeže sopstvenog jezika! Govore jezikom ulice i nadmeću se u prostaštvu. Ko su im roditelji i profesori srpskog? Gde su naučili da je bahatost dobra osobina, a gnusne psovke osnova izražavanja? Za sedam minuta gledanja ovog đubreta, treba sedam dana oporavka! Zna se da mladi masovno gledaju ovaj šou. On im se nudi kao nešto društveno prihvatljivo i vredno pažnje. Ako neće na TV-u da gledaju reprize serija starih preko trideset godina, mogu da skidaju mustru za svoje buduće ponašanje, ne bi li postali „vredni pažnje i popularni“ kao ukućani Velikog brata. Jasno je da sve što iz belog sveta stigne u Srbiju lako prelazi u karikaturu i zloupotrebu.
Da kod nas više nema razlike između dobra i zla jasno se videlo ovih dana u emisiji TV Pink Trenutak istine. Ništa nije sporno da po slobodnoj volji i odluci učesnici izlože svoj život, male i velike tajne javnosti i tako dođu do novca, ali nije svako iskustvo na prodaju. Oni koji učestvuju u toj vrsti duhovnog i fizičkog egzibicionizma moraju svašta progutati. Mi koji ne gledamo ovakve emisije, navodno ne znamo gde živimo i ostajemo uskraćeni za tuđe iskustvo u borbi za istinu, pravdu i borbu protiv nasilja. SIC! Koliko sam shvatila iz polemike oko poslednje emisije, izvesna učesnica je odlučila da konačno obelodani svoju životnu priču o dugogodišnjem nasilju u porodici. Po njenoj priči u jedanaestoj godini silovao ju je otac, živela je sa njim, rodila mu troje dece i imala oko 50 abortusa. Ne znam je li publika saznala kako je otac monstrum završio, a ako je živ, očekuje li ga kazna za ovako težak zločin? I tu bi se ova užasna priča završila da voditeljka ove emisije Tatjana Vojtehovski nesrećnici nije postavila pitanje: da li ste ikada doživeli orgazam tokom seksualnih odnosa sa vašim ocem?
Ne znam odgovor žrtve, ali šta god da je rekla, niko i ništa ne može amnestirati voditeljku od njene bezobzirne, nemoralne bezosećajnosti koju je ovim pitanjem pokazala. Ne može se sakriti iza svoje navodne borbe protiv nasilja, saosećanjem sa tragedijom žrtve i gomilom nebuloza kojom opravdava svoj nastup u konkretnoj emisiji. Strašno je što Vojtehovska ne shvata u čemu je pogrešila. U svom grubom i drskom odgovoru novinama 24 časa sa pozicije nadobudne majstorice TV Pinka, pravda svoj stav borbom za istinu, ljutito preti, grdi i optužuje da se svi koji imaju primedbe na njeno pitanje zalažu za ćutanje u korist nasilja. Ona smatra da je ovom emisijom poslala poruku svim žrtvama i pokazala da se jedna ipak „izvukla“! Valjda zato što je žrtva svoju nesreću „prodala“ televiziji zabavljajući plebs jer je to jedina svrha emisije Trenutak istine.
U Srbiji se već dvadeset godina od strane medija namerno i smišljeno radi na zaglupljivanju nacije, obmanjuje se i laže, vaspitava i edukuje na kiču, lažnim vrednostima i lažnom sjaju. Od direktnog prenosa venčanja velikog kriminalca, ratnog profitera i ubice koje je prenosila TV Pink pre desetak godina do danas stigli smo do emisije 48 sati svadba na RTS-u. Da se vidi kako ni narod nije mačiji kašalj i može da konkuriše „glamuru“ gledajući sopstvenu svadbu na televiziji. Baš je lepo biti glup i verovati kako je najveći uspeh u Srbiji biti izabran u rialiti šou gde se možeš bez truna pameti i duha zajebavati pred očima nacije. A zar to nisu radili i mnogi političari koji se nisu stideli i kad su nam poručivali da im popušimo, ako nam se ne sviđaju? Živimo u državi u kojoj se za pretnju smrću javnim ličnostima dobija ukor sudije. Samo koju godinu ranije u svom intervjuu ukoreni je tvrdio da je Himler bio profesionalac, a Hitler u pravu. O detaljima opisa ubistava kojima se hvalio neću ni reč. O tome treba da govori javni tužilac, ali nije stigao jer se upravo zabavljao protivzakonitom čašom šampanjca kojom je predsednik Tadić na stadionu nazdravio pobedi naših fudbalera. Ta mante se komendije, rekao bi Lala.
Ljiljana Jokić Kaspar
