Žaklina Tatalović: Ne treba nam mesija, nego sistem

“Posle konferencija Kriznog štaba svaki put sam se u redakciju vraćala bez konkretnog odgovora. Međutim, to ponekad i jeste najbolji odgovor za građane Srbije – da shvate u kakvoj smo situaciji. Ono što se takođe često desava, a ne bi smelo, bar kada je zdravlje u pitanju, jeste da dobijem kontradiktoran, ili čak netačan odgovor. Poštenije bi bilo i prema građanima i prema novinarima da se kaže da u tom trenutku neko ne zna odgovor, i da će nam ga dostaviti. I da to zaista i uradi”, kaže Žaklina Tatalović za Dosije.

DOSIJE: Na koja sve, kako ih Vi zovete, jednostavna pitanja o korona virusu niste dobili odgovor?

ŽAKLINA TATALOVIĆ: Prvo pitanje je bilo kako možete da odete sa konferencije, ljuti zbog velike smrtnosti, a pod izgovorom da imate puno posla. I onda se posle 15 minuta pojavite na Pinku i gostujete tamo dva sata. To sam konkretno pitala doktora Predraga Kona, i tada se izvinio. Prva sam pitala koliko lekara je obolelo; da li je tačno da neko zabranjuje maske i rukavice u GAK Narodni front; da li su zdravi lekari u bolnici u Valjevu; ko je odobrio derbi s publikom; zašto dopuštate predizborne skupove; koliko je obolelih posle protesta; ko nije bio za uvođenje mera u novembru, pa smo danima imali po 7.000 obolelih; zašto je poskupeo PCR test; zašto nema fraksiparin injekcija u apotekama… Sve su to pitanja građana i medicinskih radnika.

Kako su se iz neprijatnih pitanja „izvlačili“ lekari iz tzv. medicinskog dela Kriznog štaba? Na momente je bilo mučno gledati i slušati njihova obrazloženja?

– Njihova obrazloženja se svode na napad. Ne može neko ni da zna sve odgovore, ali nema potrebe da bilo ko napada novinare i medijsku kuću, već treba da zapiše pitanje i pošalje odgovor kasnije. Mi treba da sarađujemo, da bi svi građani imali odgovore. Ne sme biti ignorisanja. Evo, prošlo je godinu dana, a na N1 nikad nisu gostovali doktorka Darija Kisić Tepavčević, dr Mirsad Đerlek, dr Zlatibor Lončar… A svaki dan ih zovem. Politička opredeljenost ne sme postojati kada je zdravlje u pitanju.

Kakva je bila atmosfera na konferencijama za javnost Kriznog štaba?

– Na početku, kada je dolazilo mnogo novinara, svi su želeli d asaznaju što više. Kada su počeli prvi problemi, konferencije su postale veoma teške. Na njih su često dolazili političari, a govorilo se da svi slušaju struku.Veoma brzo smo saznali da struka nema neku moć odlučivanja, niti da se slušaju stavovi lekara. Tako da se sve pretvorilo u političke konferencije za novinare, sa saopštavanjem brojki na početku.

Jeste li imali osećaj da su prema Vama neprijateljski nastrojeni i oni kojima postavljate pitanja i kolege čije se izveštavanje svodi na podilaženje vlasti?

– To su svi mogli da vide i čuju. Dolazak pojedinih medijskih radnika bio je usmeren na rad N1 televizije. Tužno je što nisu želeli da postavljaju pitanja o korona virusu, već su držali predavanja kako treba pojedini mediji da rade. Mnoge moje kolege su to slušale. Kada je na jednoj konferenciji zaposlena na Pinku Gordana Uzelac počela da drži predavanje, ja sam tu konferenciju napustila, jer to više nije ni bila konferencija. Nakon toga su konferencije bile ukinute, kao zbog epidemiološke situacije. Usledio je pokušaj slanja pitanja mejlom. Inače, na tim konferencijama nikada nije bila gužva jer nisu dolazili snimatelji. Gužve su bile na konferencijama predsednika Srbije. One, razume se, nikada nisu bile ukinute – ni u najgorem talasu pandemije.

Da li, nakon što se predstavite i kažete za koju kuću radite, predstavnici vlasti i Kriznog štaba očekuju pitanja koji ih dezavuišu? Kako Vi to doživljavate?

– Mene to ne zanima. Svako od nas je tu da radi svoj posao. I, verujte, građani odmah znaju ko je na visini zadatka, čim postavim pitanje. Ja inače važim za osobu koja ne pušta sagovornika dok ne dobije odgovor, i tako ću nastaviti da radim. To nisu moja pitanja, to su pitanja građana Srbije.

Oduzimanje mikrofona da Vi i Vaše kolege ne biste mogli da postavite potpitanja postalo je uobičajeno u Srbiji mnogo pre pandemije. Čega se plaše, šta je toliko strašno u postavljanju potpitanja?

– Nije mi jasno čega se političari plaše. Svi su na političkoj sceni dve, tri decenije, i ako ne umeju da se snađu s nekim potpitanjem, onda treba da se zapitaju da li su za taj posao. I da li su se uljuljkali u naručenim pitanjima. Oduzimanje mikrofona ili najnovije  spuštanje tona, da tako kažem, da građani ne bi mogli da čuju potpitanje, veoma su neprijatne situacije. Umesto da slušate, na primer, predsednika Srbije dok odgovara na pitanje, vi se otimate oko mikrofona s njegovim protokolom ili on zahteva, u mom slučaju, da vratim mikrofon. To samo pokazuje kako je sve izrežirano unapred i kako to niko ne sme da poremeti nekim potpitanjem na koje odgovor mora da bude konkretan.

Šta su najviše izbegavali da odgovore?

– Premijerka Srbije Ana Brnabić nije odgovorila na pitanje koliko novca ostaje penzionerima kada se od prosečne penzije oduzmu računi. Pitanje „koliko ostaje“ postavila sam četiri puta, peti put je i meni bilo neprijatno, pa sam sama rekla da ostaje 5.000 dinara. Predsednik Aleksandar Vučić je izbegavao da odgovori na pitanje „da li su građani glasali za štih probu“, pošto je sam rekao da je nova Vlada njegova štih proba. Članovi Kriznog štaba nisu objasnili zašto je poskupeo PCR test, i tu sam insistirala – dok nisu rekli da ne znaju odgovor.

Jeste li stekli utisak da se opasnošću ili smanjenom opasnoću od zaraze manipuliše u političke svrhe?

– Epidemija se nije ni spominjala pre izbora, kao da je sve bilo gotovo. Pojedini političari su se bacali među ljude u kampanji. I sve je to doprinelo skoku zaraženih dva dana posle izbora i najavi ponovnog uvođenja policijskog časa. I dan-danas ne znamo ko je odbio mere u novembru, znamo samo da je neko iz političkog dela Kriznog štaba. I znamo da je lekare dočekao kolaps. Mnogo ljudi je izgubilo život. To je ono što ne možemo da vratimo, a kafići i restorani će opet oživeti.

Vidite li da je u toku stvaranje kulta spasioca od predsednika Srbije Aleksandra Vučića?

– Taj proces je odavno završen. Ljudi Vučića doživljavaju kao spasioca jer se on tako predstavlja 24 sata, sedam dana u nedelji. Čim neko kaže neku kritiku – taj je lopov, narkoman, fašista, izdajnik, plaćenik, kurva i šta sve ne. On ne shvata, i nikada neće shvatiti, da kritike postoje da bi neko bio bolji, a ne da bi onaj koji kritikuje odmah bio obeležen kao državni neprijatelj broj jedan. Ne treba nam mesija, već normalan sistem, kako god se zvali predsednik i premijer.