Ta
izjava, međutim, stoji čvrsto na liniji onoga što je ovdašnja predsednica UNS-a
tokom svoje novinarske karijere godinama istrajno radila, kako za vreme
Miloševića tako i posle.
Odmah
na početku mora se naglasiti kako je u njenoj izjavi doslovno sve u domenu laži
ili u funkciji revidiranja poznatih činjenica. U tu kategoriju spada i njena
tvrdnja kako „bombardovanje RTS nikad nije procesuirano kao ratni zločin“.
Podsećamo
javnost da su porodice žrtava RTS pred Evropskim sudom za ljudska prava u
Strazburu još 2001. podnele tužbu protiv 17 zemalja NATO zbog bombardovanja
zgrade u Aberdarevoj, ali je sud odbacio tužbu proglasivši se nenadležnim.
Porodice
ovim javno saopštavaju da ne dopuštaju zloupotrebu svojih najmilijih u
propagandne svrhe, kao što to čini gospođa Smajlović ovom svojom
„inicijativom“.
Podsećamo
javnost da 23. aprila 1999. u zgradi RTS nisu poginule Smajlovićkine „kolege“,
već tehničko i produkciono osoblje, pomoćni radnici i čuvari – dakle, nijedan
novinar. Takvu istu ideju, da se „ubijene kolege“ iskoriste kao alibi i
sredstvo u propagandnom ratu protiv Zapada iskazalo je ovo isto Udruženje
novinara dan nakon pogibije tehničara RTS-a, kada je „inicijativu“ sličnu ovoj
podneo Milorad Komrakov, ondašnji predsednik Udruženja, nastojeći poput
Ljiljane Smajlović da zločin prokrijumčari, uz pomoć nevinih žrtava, kao borbu
za istinu. Inicijativa predsednice Udruženja novinara, dakle, predstavlja
reciklažu stare Miloševićeve propagandne ideje.
Udruženje
novinara, ako je već htelo, moglo je da za dan novinara-žrtava uzme datum
ubistva Dade Vujasinović ili Slavka Ćuruvije ili Milana Pantića, ali bi tada
propagandni efekti izostali.
Zločin
nad RTS ima dve dimenzije; to je ratni zločin NATO, ali i državni zločin
Srbije. Insistiranjem na formulaciji „ratnog zločina“ gospođa Smajlović računa
da bi istinu o organizatorima ubistva mogla da sakrije akcentiranjem da je
napad na RTS izvršio NATO. Jednom za svagda: NATO je napao televiziju, ali
organizator ubistva bio je Milošević.
Bio
je osnovni red da predsednica Udruženja novinara pita porodice žrtava za
dopuštenje da izađe u javnost sa tom svojom „inicijativom“, utoliko pre što
žrtve nisu bili novinari. Ponavljamo, porodice žrtava ne dopuštaju da se
njihovi najmiliji upotrebljavaju u propagandne svrhe.
