EN
Izvorni članak je objavljen 06.12.2021. (Republika)
Priča o „misterioznoj torbi“ nije nova i već se mogla čula na suđenju, ali je tabloidi u senzacionalističkom maniru recikliraju nekoliko dana pošto je prošle nedelje Viši sud u Beogradu presudio da je ubistvo izvela Državna bezbednost po nalogu nekog iz Miloševićeve vlasti.
„NIGDE JE NEMA NITI JE KO POMINJE! Misterija torbe SLAVKA ĆURUVIJE u kojoj je bilo 415.000 dolara! NOSIO JE U TRENUTKU UBISTVA!“, piše Republika, portal Srpskog telegrafa, a slične naslove imaju i Srbijadanas.com, Alo i Kurir.
Ovaj novac je nakon izricanja presude u četvrtak 2. decembra, spomenula i advokatica odbrane Zora Dobričanin Nikodinović, koja zastupa dvojicu bivših radnika DB-a Milana Radonjića i Ratka Romića.
„Sud je nesumnjivo utvrdio preuzimanje novčane pomoći od strane pokojnog Slavka Ćuruvije. (…) Jasno je da ubice nisu danas bile u sudnici, a nisu ni u optužnici ni u presudi“, navela je Dobričanin Nikodinović.
Misterija crne torbe
Na izricanju presude, kojem je prisustvovala i novinarka Raskrikavanja, sudija Snežana Jovanović nije spominjala crnu torbu sa 415.000 evra koju je Ćuruvija navodno nosio, a i sami tabloidi konstatuju da o njoj nema ni reči ni u presudi donetoj u prethodnom postupku.
Jedini svedok koji je tokom postupka ovo spominjao bio je Vladan Dinić, u to vreme novinar lista Svedok.
On je pred sudom 2017. godine, ispričao da je 11. aprila 1999. godine, sreo ovog novinara nekoliko sati pre nego što će biti likvidiran. Ćuruvija je sa sobom navodno imao torbu koju mu je pokazao rekavši da u njoj ima 415.000 dolara kojima će isplatiti zaostale plate svojim bivšim novinarima.
„On je tada bio u problemima, plenili su mu novine, štampao ih je u Crnoj Gori, dosta ljudi je otišlo iz Dnevnog telegrafa i zaposlili se ko je gde stigao, a deo njih je prešao u Svedok. Ćuruvija mi je tog dana rekao da kažem tim novinarima da večeras u 18 sati dođu kod njega da im isplati šest plata koje im duguje“, rekao je Dinić 2017. godine na suđenju.
Naveo je i da je ubrzo posle ubistva došao u haustor u kome je Ćuruvija ubijen, ali tu ovu torbu nije zatekao, niti zna šta se s njom dogodilo.
Nakon Dinićevog svedočenja 2017. godine, za koje nema drugih dokaza koji bi ga potvrdili, Zora Dobričanin Nikodinović je istakla da je to svedočenje važno i da te navode „niko nikada nije proveravao“.
Isto je ponovila i pri iznošenju završnih reči u oktobru ove godine.
„Da li je moguće da niko nije pratio trag novca“, rekla je tada advokatica, kako prenosi Slavko Ćuruvija Fondacija. Tom prilikom je, piše ovaj sajt, nabrajala dokaze i svedoke koji upućuju na, prema njenom mišljenju, pravog ubicu – tadašnjeg kriminalca Luku Pejovića.
Pejović je, inače, čovek koga je Ćuruvijina partnerka i jedini očevidac ubistva Branka Prpa, prepoznala u policiji kao osobu koja najviše liči na ubicu iz haustora. Njeno svedočenje je bilo jedan od glavnih argumenata odbrane da iza ubistva ne stoje Kurak i Romić koji su, prema optužnici, izveli likvidaciju.
Dobijao novac za štampanje novina, ali nema dokaza za priču o torbi
Nije tajna da je Ćuruvija dobijao novac od zapadnih ambasada u to vreme, za štampanje novina i vraćanje dugova u vreme kada se suočavao sa velikim pritiscima – zaplenjivana mu je oprema i redakcija zatvarana. Cenzura njegovih novina bila je omogućena Zakonom o javnom informisanju, donetom oktobra 1998. godine u vreme kada je ministar informisanja bio Aleksandar Vučić. Ovaj zakon je omogućavo drakonsko kažnjavanje medija po ekspresnim sudskim odlukama – redakcije su zatvarane jer para za plaćanje visokih kazni nisu imali.
Branka Prpa je, kako se navodi u optužnici, rekla još 1999. godine da je Ćuruvija nekoliko meseci pred ubistvo dobio jednu tranšu pomoći od američkog Kongresa od 150.000 dolara i to za štampanje novina u štamparijama u Crnoj Gori i Hrvatskoj, jer mu je Srbiji bilo zabranjeno.
Da je Ćuruvija sarađivao sa strancima, potvrdio je između ostalih i Predrag Gikić. On je bio radnik DB-a koji je prisluškivao Ćuruviju i od čijih beleški je velikim delom, kako piše sajt SĆF, bio sačinjen njegov dosije.
Gikićev zadatak je bio da preslušava snimljene telefonske razgovore i zapisuje „bezbednosno interesantne informacije“. Poslednju belešku je zapisao u februaru 1999. godine, dva meseca pre ubistva, tokom slušanja Ćuruvijinog razgovora sa atašeom američke ambasade Daglasom Dejvidsonom. Iz razgovora je saznao da treba da dođe do primopredaje novca – 40.000 dolara koje je ambasada odobrila Ćuruviji.
Do primopredaje je došlo u Ćuruvijinom stanu, kako je rekao, nakon čega su razgovori prestali da budu interesantni, odnosno nikakvih „bezbednosno interesantnih informacija“ više u njima nije bilo, a Gikić je prestao sa prisluškivanjem sredinom marta.
U optužnici se torba sa 415.000 dolara spominje samo kroz svedočenje Dinića. Na licu mesta nije pronađena, a takva informacija se ne spominje ni u dnevnicima DB-a, čiji su radnici pratili Ćuruviju i na dan likvidacije kada je on navodno tu torbu nosio sa sobom po gradu.
