Ne znam kako je mene povezala sa ove dve organizacije, sa kojima nemam baš nikakve veze, kao ni Vukašin Obradović, koji danas jeste predsednik NUNS-a, ali u vreme kada je taj zakon donesen nije bio. Pretpostavljam da ni g. Smajlović, kao sadašnja predsednica UNS-a, ne preuzima odgovornost za sve aktivnosti te organizacije. Ona zlonamerno pokušava mene da poveže sa glasanjem poslanika LDP-a za taj zakon, jer ona zna da tu nema optužnice protiv mene. Javna je činjenica da sam ja, nasuprot poslaničkoj grupi, glasala protiv tog zakona. Pa ipak mi podmeće „dvostruke aršine i licemerje”.
A onda sama sebi skače u usta kada mizamera što sam svojim potpisom tražila pravdu i za neki „Telepromoter”, jedan od cenzurisanih internet medija, tražeći zapravo primenu dvostrukih aršina. Reč je o klasičnoj zameni teze: ona skreće pažnju sa stvarnog problema – skidanje sajtova, a ne pita se zašto se skidaju sajtovi. Vrhunac njenog podmetanja je da smo ja i Vukašin Obradović potpisali žalbu Savetu za štampu, tražeći da se osudi list „Politika” zato što je objavio komentar u kome smo oboje bili kritikovani. Ne, gospođo Smajlović, žalbu sam potpisala jer nemoralnijeg i gnusnijeg teksta u listu „Politika” nije bilo još od vremena humoreske „Vojko i Savle”. Sigurno ne bih potpisala tu žalbu zato što sam „kritikovana” zbog podrške Demokratskoj stranci, jer izbor stranke u višepartijskom sistemu ne može biti predmet kritike. Vaše ohrabrivanje takve „kritike”,samo govori o tome koliko suopasnougrožene demokratske slobode. Vaša poenta kako je samocenzura procvetala pod Tadićem i Dinkićem, stoji pred pitanjem: zašto je ima još više i kad njih više nema.
