Dovoljan je samo jedan primer:
politički legitimitet čuvenog opozicionara Vuka Draškovića, koji se istakao kao
borac protiv TV Bastilje (tj. državnih medija koji su bili strateški stub
tadašnjeg režima), počeo je da se urušava u prodemokratskoj javnosti ne kad je
njegova stranka počela da prisvaja razna materijalna dobra po Beogradu u kome
je preuzela vlast, nego kad je od male TV stanice, Studija B, godinama mučene
državnom represijom, pokušao da napravi novu TV Bastilju, koja će podržavati
prodemokratsku političku opoziciju.
Rezultati 10-godišnje vladavine
članica nekadašnjeg prodemokratskog DOS-a u medijskom sektoru su porazni. Oni
nisu primarno posledica nedostatka strategije razvoja medijskog sektora već
nemara za razvoj slobodnih medija kao delotvorne političke strategije.
Ne samo da je haotična
privatizacija nepovratno uništila neke od medija s decenijskom tradicijom i
solidnim resursima; ne samo da je vlasništvo pojedinih privatizovanih medija i
dalje netransparentno i da država celu deceniju ne želi da se povuče kao vlasnik
iz nekih od najuticajnijih medija; ne samo da su zakoni sistematski menjani u
pravcu ograničavanja medija i smanjenja kapaciteta i uticaja aktera van
vladajućih struktura; ne samo da nisu rešeni zločini protiv novinara – već nije
rešeno ni osnovno pitanje bez koga nema ni kritičke javnosti ni demokratije.
U istraživanju Instituta
društvenih nauka o stanju slobode medija 2009. godine, od 210 anketiranih
rukovodećih ljudi u informativnim medijima, ostvarivanjem slobode medija u
praksi bio je zadovoljan – jedan. Dve trećine urednika (66 odsto) navelo je da
je sloboda njihovih medija bila kršena u nekom obliku. Žalili su se pre svega
na ekonomske, ali i na druge vrste pritisaka, a rekli da slobode i prava medija
najčešće narušavaju organi vlasti (40 odsto svih navedenih izvora narušavanja),
političke partije i organizacije (21 odsto), kao i ekonomski moćnici u svojstvu
oglašivača (21 odsto).
Ogromna većina anketiranih (88
odsto) smatrala je da su pritisci, pretnje i napadi na medije i novinare ili
veoma ozbiljan ili prilično ozbiljan problem srpskog društva. U odnosu na samo
godinu ranije, urednička percepcija opšteg stanja medijskih sloboda i prava je
pogoršana.
Najnovije novčano kažnjavanje
Danasa, sledeće skandalozno nakon onoga povodom povrede časti Franka Simatovića
Frenkija i nakon onoga povodom štampanja autentične fotografije pristalice
Miloševića koja je u međuvremenu promenila političko mišljenje, samo je još
jedna ilustracija arogantnog odnosa vlasti prema sopstvenim demokratskim
deficitima. Ona medije vidi samo kao pogodan ili nepogodan instrument svog
političkog marketinga i nebrojeno je puta pokazala da nema nameru da omogući
uslove za razvoj slobodnih i autonomnih medija, koji će biti kontrolor vlasti i
mesto za javnu debatu o stvarima od javnog interesa. Stoga nezainteresovanost
vlasti za pitanja koja su od ključnog značaja za opstanak i kvalitet medija – a
time i kvaliteta javnog života – ne treba tumačiti kao rezultat nemara.
Apeli na savest političara i
programska obećanja o uređenju medijskog sektora neće pomoći. Novinarska
profesija mora da nametne pitanje medijskih sloboda kao ključno demokratsko
pitanje društva. Snaga joj je u tome što vlast ne može bez medija, što su oni
krvotok politike. I u tome što u Srbiji postoji zrela demokratska javnost koja
je iskusila dobrobiti slobodnih medija i dugovečnost loših posledica delovanja
TV Bastilja.
Jovanka Matić
Autorka je naučna saradnica
Instituta društvenih nauka iz Beograda
