EN
Prema njegovom svedočenju, detaljno opisanom u tekstu „Zašto sam otišao“, ministarka mu je pred početak sastanka u zgradi Vlade „tokom rukovanja, koje prati zvuk kamera i kliktanje foto aparata“ doslovce rekla: „Kako si? Sve sam ispratila. Mnogo te ima u medijima. Skrati malo da ne rade Kurir i Informer“. Ministarka Joksimović je ovih dana neuverljivo odbacila njegove tvrdnje uz komentar da „Stojanović očigledno izmišlja neku lažnu, disidentsku biografiju, koja se ne zasniva na činjenicama“.
Priznajem da više verujem Bobanu Stojanoviću nego Jadranki Joksimović, iako je 2015. godine dobila nagradu „Duga“ Gej strejt alijanse za „doprinos borbi protiv homofobije i transfobije i zaštiti i unapređenju ljudskih prava LGBT osoba u Srbiji“. Ovih dana ministarka Joksimović ćuti na temu Europrajda. Ćuti i Gordana Čomić, još uvek ministarka za ljudska i manjinska prava i društrveni dijalog. Verovatno slede mandatarku koja se javno oglasila tek kada je bilo neopohodno opravdati stav predsednika države da će ovogodišnji Europrajd biti otkazan ili odložen. Dosadašnja premijerka nije našla za shodno da reaguje ni kada su njoj, njenoj porodici i pripadnicima LGBTI+ zajednice upućene kletve i pretnje episkopa bačkog Nikanora. Ćutao je i vrh Srpske Pravoslavne Crkve na čelu sa Patrijarhom Porfirijem, koji se oglasio tek kada je Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve (SPC) pozdravio odluku najviših državnih organa kojom je otkazano održavanje Europrajda u Beogradu. Otišli su i korak dalje „iskreno čestitajući na toj odgovornoj odluci Predsedniku Srbije, gospodinu Aleksandru Vučiću“. Svi su se tako sakrili iza Predsednika republike koji je tzv. balansom u stepenu odvratnosti koji gaji prema neprijateljima i zagovornicima Evroprajda očito išao na ruku onima koji su protivnici Parade ponosa.
Nažalost, otkazivanje Prajda je samo kontinuitet uzmicanja države u ovoj oblasti, poput opstrukcije usvajanja Zakona o istopolnim zajednicama koja je maja 2021. godine omela predsednika Vučića da potpiše pomenuti zakon. Nije nikakva uteha što predsednik konstatuje da otkazivanjem Europrajda država „ugrožava pravo manjine“. Kao što nam malo znače predsednikove (prema rečima mandatarke) „revolucionarne izjave“ da su učesnici Prajda „naša braća, naše sestre, naši roditelji, a samo se pravite da to ne vidite“. Naročito kada država nakon takvih izjava konstantno uzmiče na ovom polju.
Nama više ne trebaju reči nego dela. Zato nikoga ne treba da čudi da je već sinoć u Vladi održan hitan sastanak sa gostima povodom najave otkazivanja Europrajda. Preko nekih stvari se ne može tek tako preći, pogotovo kada je jasno da je održavanje i obezbeđivanje Parade ponosa preraslo u rutinski posao koji nije ni nalik organizaciji od pre devet godina.
Opravdan je strah kada država selektivno pokazuje svoju moć. O tome je pisao Boban Stojanović koji se iselio daleko, što dalje odavde. Nadam se da to posle svega što je doživeo neće uraditi i direktor Europrajda Marko Mihaijlović, koji se dosledno bori ukazujući da su u pitanju pre svega ugrožena ljudska prava. I da se Ustav mora poštovati. Sve ostalo je bacanje prašine u oči na štetu Srbije.
Sve ovo dovoljan je razlog da se i ove godine pojavimo na prajdu. Prvi put bio sam 2001. godine. Mržnja i nasilje od tada kao da su samo narastali. Upravo zbog toga, zbog nas samih, zbog zaštite bazičnih prava manjinskih grupa, zbog napretka ovog društvan moramo da se pobunimo protiv nasilja.
