EN
Neposredni povod za prvu kampanju diskvalifikacija bilo je moje obraćanje okupljenim Pančevcima na četvrtom protestu „Jedan od pet miliona”, održanom 22. februara, na kojem sam ustvrdio da živimo pod unutrašnjom okupacijom, poimence isprozivao gradske i naprednjačke funkcionere, nadenuo im šaljive nadimke i ukazao – što ih je očigledno najviše zabolelo – na njihove tri ključne osobine: nezainteresovanost i nesposobnost za obavljanje javnih poslova, krajnju nedobronamernost prema javnom interesu i opštem dobru građana Pančeva i naglašenu zainteresovanost za nekontrolisanu potrošnju novca iz gradskog budžeta.
Odgovor naprednjačkog trusta medijskih mozgova u pokušaju umanjivanja štete nastale mojim govorom usledio je iste večeri, kada preostale gledaoce nekada ugledne i međunarodnim novinarskim nagradama ovenčane lokalne televizije nisu udostojili elementarnog izveštaja o tome šta se te večeri na pančevačkom Korzou desilo, ali su zato krajnje nespretno pokušali da ih ubede da je sve to o čemu nisu ništa čuli neistina; tom manipulacijom su započeli svojevrsnu hajku ne samo na moju ličnost, i na mene kao građanina, nego i na moj skroman doprinos očuvanju temeljnih vrednosti profesionalnog novinarstva i kritičkog promišljanja društvene svakodnevice u našoj varoši.
Pančevo je mali grad u kome se, kao i u svakoj palanci, sve zna i za svakog se zna kakav je; ali je ova gomila laži i obmana mogla da me dovede u opasnost da lakoverni, zavedeni i ne previše promišljeni a srBstvom zadojeni sledbenik pomisli da je (fizički) obračun sa novinarom za koga je na lokalnoj televiziji čuo da je strani plaćenik i domaći izdajnik, zapravo legitiman patriotski čin…
SAUČESNIŠTVO IZ VRŠCA
U ovu kampanju već sledećeg dana od inicijalnog priloga uključio se i sajt epancevo.rs, u vlasništvu čuvenog vršačkog novinara-preletača Aleksandra Čupića, na kome je, po kopi-pejst modelu, objavljivao tekstove sa sajta bratske televizije. O saradnji ova dva ugledna i profesionalna, je li, južnobanatska medija, mogla bi, s obzirom na svoju tadašnju ulogu pomoćnice za medije koordinatora SNS-a za južni Banat Branka Malovića, ponešto da zna i Marina Toman, aktuela načelnica Južnobanatskog upravnog okruga.
S druge strane, NDNV, NUNS i UNS su me praktično u realnom vremenu uzeli u zaštitu i javno saopštili da je ovakav način javne komunikacije neprihvatljiv i stran standardima profesionalnog novinarstva; tu poruku Milakov i upić nisu shvatili kao svojevrsni žuti karton iz novinarske branše, nego su u jednom od tih takozvanih priloga napali i novinarska udruženja, optužujući ih za nekakvu tobožnju neprincipijelnost.
Ipak, ekipi sastavljača ovih hibridnih medijskih sadržaja mora se priznati da su, uz to što su napravili nekoliko koraka napred u unazađivanju nivoa javne komunikacije, dali nesumnjiv doprinos obesmišljavanju medijskih žanrova. Ni fejsbuk botovima SNS-a nije baš sasvim jasno šta je autor hteo da kaže tom nemogućom kombinacijom paskvile, difamacije, ogovaranja, trača, glasine, izmišljotine, pretpostavke, sumnje… što sve treba da liči na wannabe oštroumni komentar (što ih, naravno, nije sprečilo da te uratke masovno šeruju, po nalogu šefa lokalnog internet tima SNS-a Nenada Rakića).
Kada bi neki jezički forenzičari i logičari analizirali tu gomilu samo naizgled povezanih reči naišli bi na mnoštvo neodrživih i protivrečnih teza koje poništavaju zdrav razum i obezvređuju logiku i otkrili desetine logičkih grešaka. Taj niz rečenica bez unutrašnje kohezije i smisla prate fotografije sa mog privatnog Fejsbuk profila, pa kako ih je srazmerno malo, onda se često ponavljaju, pa slajd-šou postaje dosadan čak i za gledanje u mute modu. Internet sve pamti, pa baš zainteresovani mogu da na You- Tube-u na miru pregledaju ova čudesna napredna novinarska dela i da u njima posvećeno uživaju…
SUOČAVANJE SA PRAVNOM DRŽAVOM
Kako su ovim “prilozima” grubo povređene odredbe Kodeksa novinara i kako bi bilo besmisleno opovrgavati ove besmislice, bio sam prinuđen da preduzmem akcije legitimne samoodbrane. Obratio sam se nadležnim institucijama – prvo Regulatornom telu za elektronske medije (koje je 13. marta 2019. godine TV Pančevu izreklo mere upozorenja jer je “u različitim emisijama emitovalo sadržaje kojima je povređena obaveza objektivnog informisanja, pravilo druge strane i dostojanstvo ličnosti lica na koje se odnosi informacija”), a onda i Savetu za štampu, čija je Komisija za žalbe 28. marta izrekla četiri javne opomene sajtu epancevo, istim povodom.
Dvojcu Milakov-Čupić, međutim, ove kolegijalne instrukcije da prilagode ponašanje nisu korigovale doživljaj novinarstva kao ničim omeđenog terena na kome mogu bez ikakve odgovornosti da kažu/napišu/objave bilo šta o svakome ko po bilo kom osnovu smeta vladajućoj stranci, pa su, nakon nekog mog teksta koji im se nije dopao, nastavili hajku: krajem maja i početkom juna, ponovo su sinhronizovano na TV Pančevo emitovali tri, a na epancevo objavili pet tekstova, na koje su ponovo reagovali Savet za štampu i REM. E tu su se već morali povući novi potezi na suočavanju sa pravdom ovih “medijskih prestupnika”: nakon konsultacija sa kolegama iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine i pravnim timom udruženja, advokat iz Novog Sada Veljko Milić predao je krajem juna i početkom jula 2019. godine, Višem sudu u Beogradu, kao nadležnom, moje privatne tužbe protiv oba medija zbog povredne časti i ugleda (u prvom talasu hajke), a sredinom novembra još dve (zbog njenog nastavka).
Od ukupno četiri sudska postupka, glavni pretres je okončan samo u drugom protiv TV Pančeva i do 9. oktobra očekujem prvotepenu presudu. Preostali postupci nisu okončani zbog relativno retkog zakazivanja ročišta prouzrokovanog preopterećenošću suda, nekoliko susreta u Palati pravde je odloženo zbog korone, a zanimljivo je da se Čupić nije pojavio ni na jednom od sedam do sada zakazanih ročišta u oba postupka – na dva pripremna, doduše, nije ni morao da bude prisutan, a izostanak sa pet ostalih njegovi advokati su pravdali urednom medicinskom dokumentacijom u kojoj su konstatovane razne upićeve zdravstvene tegobe…
