ENOn navodi da bi zakonom o privatnosti bila jasno definisana ova oblast i rešene nedoumice, kao na primer, da li se privatnost nosilaca javnih funkcija može povrediti na isti način, kao i onih koji to nisu.
Šabić smatra da podaci, kao na primer, o imovini osoba koje su na funkcijama, moraju biti dostupni javnosti. On ocenjuje da je u ovoj fazi demokratije u kojoj se nalazi Srbija, neophodan taj zakon, kako bi se povratilo poverenje ljudi, a ujedno sprečila korupcija. Srbija, takođe za razliku od svih evropskih zemalja nema i zakon o tajnama i njihovoj klasifikaciji.
Umesto Zakona imamo ogromni konglomerat podzakonskih akata, tako da se nijedan srpski stručnjak, ne bi usudio da definiše, šta je to tajna. Ne postoji tačno utvrđena procedura kako nešto postaje tajna, tako da se to često zloupotrebljava za prikrivanje aljkavosti i nemara, ali i korupcije i kriminala. U ovoj zemlji tajna je često ono na šta se stavi pečat – kaže poverenik.
Sagovornik Danasa ističe da je kao poverenik često imao sukobe sa državnim organima jer je davao naloge da se dokumenti koji nose oznaku tajne učine javnim. Prema njegovim rečima on nema nikakve dileme da je u tom pogledu u pravu jer tako Zakon predviđa. Zakon predviđa slučajeve kada je moguće ograničiti pristup javnosti, ukazuje Šabić i dodajući da je to normalno i za najdemokratičnija društva. Međutim nepohodno je definisanje kriterijuma tajnosti i vremenski rok u kome tajnost važi. On navodi primer BIA čiji dokumenti koji su stariji više od šezdeset godina su još uvek tajna.
– Srbija je takođe poslednja postkomunitička država koja nije otvorila arhive tajnih službi. Krajnji je trenutak da izaberemo model zakona iz tog ogromnog aresnala primenjenih modela zakona u svetu – kaže Šabić.
Prema njegovim rečima, osim nedostatka komplementarnih zakona, probleme u radu Povereništva predstavljaju i edukacija, pitanje kazni za prekršioce, kao i kontrola izvršenja naloga poverenika.
Šabić ističe da je problem neshvatanja propisa, nastao od početka primene Zakona o slobodnom pristupu informacija. Kako napominje, tim aktom su propisani najviši standardi iz te oblasti, ali koji „u potpunoj su suprotnosti sa srpskim mentalitetom, navikama građana i organa vlasti“. Šabić podvlači da je stoga bilo neophodno raditi na opštoj edukaciji građana, medija, ali i organa vlasti.
I.Pejčić
