Nasmejem se ja, kažem: „Pa ja sam novinar“, čovek me pogleda iskosa, nasmeja se i kaže: „Nisam ja mislio na tebe, ali… generalno“.
Pogodila me je ta rečenica, kao presuda na sudu. Ima više varijacija na temu potkupljivosti novinara, a meni je omiljena „mentalna prostitucija“… I tu ću da stanem, jer nema profesije u Srbiji koja nije zaražena korupcijom. Ovo je država čiji su predsednici uzimali provizije na razne poslove, premijeri primali kofere sa parama, da ne pominjem ministre, doktore, profesore, oficire…
Pogodila me je ta rečenica, jer je moja profesija totalno nezaštićena. Čak i te hiljade ljudi, koji svaki dan kupe novine ili poslušaju vesti, neće da stanu u odbranu novinara. Lakše je pljunuti, nego razmišljati. Da li se iko više u Srbiji potresa zbog ubistva Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije ili Milana Pantića? Njihova imena pominju se samo prilikom proslava i godišnjica, onako reda radi. Evo sada tužilac Radovanović obećava da će naći grob Draže Mihailovića, a zaboravio je da je gromoglasno najavljivao da će otkriti i ubice Slavka Ćuruvije. Odgovornost za javno izrečenu reč u Srbiji je ravna nuli, a novinska hartija trpi neverovatno mnogo.
Dobro, dobro, postoji i sasvim osnovana zamerka da su novinari sami krivi za svoj položaj, kao i za gore pomenutu reputaciju. Ovo su teška vremena i trebalo je prehraniti porodice i pristati na cenzuru, koja prerasta u autocenzuru, apologetsko novinarstvo, reklamne i PR tekstove, svašta nešto što se kosi sa etičkim i profesionalnim kodeksima. Baš me interesuje ko u Srbiji sme na nas da baci kamen.
Svetski dan slobode štampe je bio pre dva dana, a vi, dragi naši čitaoci, sigurno ste već zaboravili ko vam donosi tu slobodu svako jutro uz kafu. „Novine u Srbiji traju jedan dan“, kažu da je izreka Jovice Stanišića. Nadam se da to nije tačno.
Đorđe Odavić
