Nevladini mediji nisu znali da li da veruju, režimski slavili zločince

[box align=’box-center’ id=’8137′]

U  danu kada Vojska Republike Srpske predvođena generalom Ratkom Mladićem ulazi u zaštićenu zonu Srebrenice (11. 7. 1995), glavna vest u srpskim medijima jesu poruke koje predsednik SrbijeSlobodan Milošević daje u intervjuu za Tajm. „Mir za šest meseci“ najavljuje Milošević sa naslovne strane tog magazina, objašnjava kako je Srbija prekinula sve odnose sa liderima bosanskih Srba i za sebe kaže da je „samo običan čovek koji zbog svog položaja može da pomogne politikom mira, koja je iskrena i objektivna prema svim stranama“.

I zaista, kraj rata je na vidiku, najavljuju se mirovne konferencije, a mediji u Srbiji prate napore vlasti da se ukinu sankcije UN. Sa ratišta stižu vesti da je Mladićeva vojska u pohodu na Srebrenicu i Žepu, da je u NATObombardovanju srpskih položaja pogođen jedan tenk, a da bosanski Srbi zarobljavaju pripadnike UNPROFOR-a.

„Izveštavalo se o ‘ofanzivi širih razmera’, pominjalo se ‘oslobađanje’ pojedinih gradova i ‘potiskivanje muslimanskih snaga’, bilo je vesti i o ‘zbegovima civila i naoružanih Muslimana koji se povlače u više pravaca preko okolnih planina“, seća se medijskih izveštajaDušan Radulović, tada urednik beogradske redakcijeRadija Slobodna Evropa.

U razgovoru sa urednicima tada režimskih i nevladinih medija pokušali smo da, dve decenije kasnije, stvorimo sliku o načinu na koji su beogradski mediji tada izveštavali. Nismo uspeli da dođemo do svih urednika koji su bili u funkciji ratne propagande, ali i pored toga što su danas nedostupni ili su nestali sa medijske scene, za njima su ostali pisani tragovi medija koje su uređivali.

Rade Brajović priča za Cenzolovku da su Večernje novosti, čiji je tada bio glavni i odgovorni urednik, bile ubedljivo najtiražnije na prostoru bivše Jugoslavije, sa prosečnom dnevnom prodajom od oko 500.000 primeraka.

Takav tiraž je našim novinarima stvarao obavezu da prvi budu na svakom događaju i da informacije budu što ekskluzivnije. Dvojica mojih novinara poginula su na frontu. Nije bilo lako doći do informacija. Bilo je jasno da se u Srebrenici radi o masovnom ubistvu, ali smo istu pažnju posvećivali zločinima u Bratuncu i Podrinju.“

[box align=’box-left’ id=’8139′]

„Ipak, pregledom najuticajnijih dnevnih novina: Politike, Večernjih novosti, Politike ekspres iNaše Borbe, te nedeljnika NIN, Vreme, Duga i Intervju, kao i Dnevnika TV Beograd, jasno je da većina medija u Srbiji nije postavljala pitanja niti istraživala šta se na ratištu događa. Za njih je Srebrenica tek jedna od epizoda rata u kojem se žrtve podrazumevaju i više ne broje. Ili se o njima jednostavno – ćuti.

Bez slike i tona

Predsednika Miloševića i njegove poruke da ga zanima samo „pravedan mir“ i da nema nikakve veze sa Srbima preko Drine, doslovce je razumeo RTS. Najgledanija emisija najmoćnije TV Beograd, Dnevnik u 19.30, do 30. jula ne prikazuje ni jedan jedini snimak iz Srebrenice ili sa bilo kog drugog ratišta.

Dnevnik 11. jula počinje prilogom o žeteocima koje obilazi premijer Mirko Marjanović. Tek dan kasnije gledaoci su na TVB mogli da saznaju da se nešto događa dvadesetak kilometara od granice Srbije: u jedanaestom minutu Dnevnika čuli su izjavu Jasušija Akašija, specijalnog izaslanika UN za BiH, da neće biti intervencijeUN u Srebrenici, a od generalnog sekretara UN Butrosa Galija da se plavi šlemovi neće povući iz Bosne.

Danima se od desetog minuta Dnevnika puštaju višeminutni blokovi u kojima međunarodni zvaničnici najavljuju mirovna rešenja, konferenciju Kontakt grupe, sa Miloševićem na kanabetu sede Karl Bilt, Torvald Stoltenbegr, Jasuši Akaši. Ni u jednom od tih priloga ne čuje se izjava nekog aktera, samo se čitaju saopštenja.

Ne postoji nijedna izjava niti slika nekog iz rukovodstva bosanskih Srba, nekog vojnika ili civila. Jedini kadar Srebrenice u tih dvadesetak dana jeste pokrivalica komentara Tatjane Lenard (23. 7). Vidi se panorama grada i vozila UN, što je moglo biti snimljeno bilo kad.

[box align=’box-right’ id=’8140′]

Kamera je ipak bilo na ratištu. Vojsku bosanskih Srba u ofanzivi na Srebrenicu pratili su samo odabrani novinari: Srpska radio-televizija sa Pala, beogradski novinar Zoran Petrović Piroćanac i snimatelji Informativne službe VRS. Za TV Beograd su ove slike bile nebitne, izbeglice nisu postojale, a rat „u kome Srbija nije učestvovala“ okončavao se pregovorima u kojima je ključni „faktor mira“ bio Slobodan Milošević.

„Cilj je da urazumimo muslimanske teroriste“

Štampani mediji su prenosili vesti sa ratišta, izjave civilnih i vojnih lidera bosanskih Srba, ali bez preteranog udubljivanja u razloge i posledice vojnih dejstava u zaštićenim UN zonama

Izjava generala Ratka Mladića kako je cilj njegove vojske „da urazumi muslimanske teroriste da se više ne bave terorizmom na prostoru koji im je, dobrom voljom srpskog naroda, ustupljen“ prihvatala se kao legitimno objašnjenje.

ećina medija u Srbiji tada je, osimTanjuga, koristila i servis nezavisne agencije Beta. „Nismo imali nikoga na terenu i događaje smo pokrivali posredno“, priča za Cenzolovku Dragan Janjić, koji je kao jedan od urednika pratio vesti sa ratišta u Bosni.

„Prenosili smo svetske agencije, AP, AFP iRojters, imali smo razmenu servisa sa agencijom Onasa iz Sarajeva, koja je išla preko Ljubljane i zato je bilo kašnjenja. Imali smo dopisnika na Palama i u Banjaluci. Ipak, nismo od početka imali objektivna saznanja o razmerama onoga što se tamo događa. Ni svetske agencije na terenu Srebrenice nisu imale nikog i njihova saznanja su takođe bila posredna“, kaže Janjić.

Razmere zločina tih dana nisu se naslućivale. „Kao što su masovne grobnice u tajnosti prekopavane i premeštane, tako su i mogući izvori informacija zatrpavani raznim oblicima ratne propagande i dezinformacija“, objašnjava tadašnji glavni urednik nedeljnika NIN Dušan Veličković.

„Sve se pretvara u najveću klaonicu“

Ko je čitao Našu Borbu, već 12. jula je iz izjave koju je za agenciju Beta dao Stefan Obere, predstavnik Lekara bez granica, saznao da je prethodnog dana iz Srebrenice 20.000−30.000 ljudi izbeglo u Potočare, u bazu UN, da je na njih dok su bežali otvarana artiljerijska vatra i da ima mnogo ranjenih.

Ovaj dnevnik prenosi poslednji radio-izveštaj pred pad Srebrenice lokalnog novinara Nina Ćatića:

„Sve se pretvara u najveću klaonicu. Poginuli i ranjeni neprestano se dovlače u bolnicu. Nemoguće je to opisati. Svake sekunde po tri smrtonosna projektila padnu na ovaj grad. U bolnici je trenutno dovedeno 17 poginulih, 57 teže i lakše ranjenih. Da li iko u svijetu može doći da vidi tragediju koja se dešava Srebrenici?“, preneo je AFP, a objavila Naša Borba.

Nino Ćatić je jedan od hiljada Bošnjaka ubijenih u tih nekoliko dana o kojima se u Srbiji nije znalo ništa.

U režimskim medijima, poput Politike (13. 7),  u tekstu pod naslovom „U bazi UN u Potočarima mirno“, predstavnici UNPROFOR-a izjavljuju da izbeglice nisu pružale nikakav otpor, a VRS obaveštava kako su njene jedinice „nastavile neutralisanje muslimanskih terorista u rejonu Srebrenice i Potočara“, da deo razbijene muslimanske vojske još pruža otpor, ali da „lojalno stanovništvo izražava spremnost za saradnju sa VRS“.

Takođe, Vojska RS saopštava, a Politika prenosi, da je u borbama poginulo osam, a teže ili lakše ranjeno 18 vojnika.

„Zaštićena zona puna oružja“

U vreme kad uveliko traje pokolj srebreničkih izbeglica, Večernje novosti (13. 7)  prenose izjavu generala Mladića da su civili sigurni, a u tekstu pod naslovom „Zaštićena zona puna oružja“ pišu da su „uprkos sporazumu o demilitarizaciji Srebrenice, srpske snage iz grada isterale ili zarobile na  hiljade vojnika, a zarobile četiri tenka, haubice, protivoklopne sisteme“.

„Deo muslimanskih vojnika pobegao je u brda, a deo zarobljen, i prema njima se postupa u skladu sa ženevskim konvencijama“, pisale su Novosti.

U Politici ekspres vesti sa ratišta objavljivane su na sedmoj strani, u rubriciSvet i mi. Te novine 15. jula izveštavaju da je „završeno prebacivanje 30.000 muslimana u srednju Bosnu“ i da su „svi povređeni pripadnici muslimanske nacionalnosti kojima je bila potrebna lekarska pomoć smešteni u bolnicu u Bratuncu, gde srpski lekari i ostalo medicinsko osoblje čine velike napore da se svima pruži potrebna pomoć“.

Istog dana (15. 7), iz vesti koje objavljuje Naša Borba, saznaje se nešto potpuno drugačije – „da bosanski Srbi kao zarobljenike drže između 700 i 3.000 muškaraca na fudbalskom stadionu kod Bratunca“. „Imamo izveštaje da među njima ima i veoma mladih, dečaka između 12 i 14 godina“, saopštio je portparol UNHCR-a Rod Redmond.

Mirko Klarin, dopisnik Naše Borbe iz Brisela, prenosi ocenu Kristijana Šartijea, predstavnika za štampu Haškog tribunala, da se radi o „najvećem, najbrutalnijem i najvarvarskijem aktu etničkog čišćenja u dosadašnjem toku rata u Bosni za koji je odgovoran general Mladić“.

„Leševi se gomilaju u hororu Srebrenice“

Reportažu koju je Zoran Petrović Piroćanac, prateći vojnike generala Mladića, snimao 13. i 14. jula u Srebrenici i okolini, emitovao je Studio B 15. jula. Na snimcima se, između ostalog, vide tela dvadesetak muškaraca koja leže uz izrešetan zid skladišta poljoprivredne zadruge u Kravicama.Neverovatno, ali ovaj snimak nije tada izazvao očekivanu pažnju javnosti, čak ni onih medija koji su se trudili da što objektivnije izveštavaju o događajima sa ratišta.

Zoran Petrović Piroćanac će u reportaži u nedeljniku Intervju (21. 7), pod naslovom „Počelo je krečenje grada“, opisivati kako je Mladić delio čokoladice izbeglicama, kako su Srbi uz suze i zagrljaje donosili svojim komšijama Bošnjacima hleb i mleko, a da „Muslimani pucaju jedni na druge“.

Piroćanac slavi generale Mladića i Krstića i piše:

„Potpisnik ovih redova odgovorno izlazi sa cifrom od 2.000−3.000 pobijenih vojnika u okršajima za Srebrenicu i tokom muslimanskih pokušaja proboja u raznim pravcima.“

O mrtvim telima u Kravicama ni reč.

Kasnije će se, tokom suđenja u Haškom tribunalu, doznati da su, posle emitovanja emisije u kojoj su se „omakli“ kadrovi ubijenih civila, predstavnici Republike Srpske konfiskovali trake sa snimcima.

„Piroćanac nije bio neko kome sto odsto možeš da poveruješ“, objašnjava Dušan Mašić, novinar Radija B92, razloge zašto nezavisni beogradski mediji nisu izveštavali o prikazanom snimku.

Dragan Kojadinović, tadašnji glavni i odgovorni urednikStudija B, ne seća se nikakve reakcije posle emisije, jer: „Srebrenica je bila samo jedan od događaja koje smo radili rutinski“.

„Bili smo opozicioni medij, stalno smo imali problem sa režimom, ali smo se trudili da što vernije prikažemo sve što se događa bez obzira na to da li ćemo imati probleme ili ne“, kaže Kojadinović za Cenzolovku.

Za novinara Indipendenta Roberta Bloka i novinara NIN-a Dragana Čičića, film prikazan na Studiju B bio je povod da pokušaju da uđu u Srebrenicu. Na graničnom prelazu Ljubovija nisu pušteni da uđu na teritoriju Republike Srpske, ali su od ljudi koji su prelazili u Srbiju čuli ponešto od onoga što se događalo.

Tekst „Leševi se gomilaju u hororu Srebrenice“, objavljen u Indipendentu (17. 7), prvi je u stranoj štampi koji ukazuje na masovni zločin.