Nedavno
objavljena knjiga „9. mart – Dokumenti”, impresivna već po svojoj izvanrednoj
opremi, tekstu štampanom na 770 stranica velikog formata i čak 144 stranice
prvorazrednih dokumentarnih fotografija, teško da ima pandana u ovdašnjoj
izdavačkoj delatnosti.
Poštovani
čitalac će lako prepoznati da ova knjiga, dvadeset godina posle 9. marta 1991,
zahvaljujući naporima izdavača, „Srpske reči”, nastoji da pruži celovitu sliku
događaja koji, uprkos situ vremena, traje kao jedna od prelomnica u novijoj
istoriji Srbije i Jugoslavije za njenog postojanja.
Više
nego dobrodošla, knjiga „9. mart” biće iščitavana na mnogo načina, već i zbog
toga što će doći u ruke onih koji onomad još nisu bili rođeni, ili su u
međuvremenu stasavali, čitaće je ljudi koji su učestvovali u demonstracijama 9.
marta i uličnim neredima u Beogradu toga dana, bilo kao demonstranti ili kao
pripadnici snaga reda i privrženici režima protiv koga su demonstracije bile
usmerene, kao profesionalni hroničari zbivanja, novinari i komentatori (u ono
vreme nije bilo tzv. analitičara), kao slučajnici ili namernici razne vrste.
Dramaturški
efektno komponovana (urednik i pisac predgovora Steva Batić), knjiga „9. mart”
koncentrisana je isključivo oko te datumske i događajne ose, da bi tek jednim
korakom unazad zašla u februar, a jednim korakom unapred u april 1991. godine.
U
ovakvoj vrsti novinskog teksta, teško je izneti iskristalisan, objektivan
kritički sud o tom štivu, ne samo zato što su u knjizi iznete nebrojene
činjenice upletene u jedan tren istorije, nego i zbog toga što ova knjiga
snažno provocira emocije čitaoca, terajući ga i na to da raspliće niti
sopstvenog, dve decenije starog sećanja.
Za
nekoga ko je bio ne samo svedok, nego i učesnik u događajima 9. marta, ova
knjiga će biti više od vremeplova, uz to i štivo koje iznova tera na suočavanje
s nizom starih, ali i novih pitanja.
Šta
se zaista zbilo tog dramatičnog, dalekosežnog, ali i tragičnog 9. marta 1991?
Kakve su silnice iz dubljih slojeva istorije i tekućih politika proizvele tu
događajnu penu? Šta se sve izukrštalo? Kakve su to energije vezivale domaće,
unutrašnje konflikte, s mnogo širim, ne samo regionalnim, nego i evropskim i
globalnim okruženjem? Kako ocenjivati uloge ličnosti u tom događaju, a izvan
crno-belih matrica lenjog i manipulativnog mišljenja? Kada će o 9. martu
progovoriti kritička istoriografija, ona koja nije sluškinja dnevne politike, a
pogotovo nije sluga partije (partija)? Zašto je, u stvari, one noći 9. marta,
posle burnog dana ispunjenog nasiljem, na samom početku Knez Mihailove ulice
bio „parkiran” vojni tenk čija se silueta preteći stapala s tragičnom pomrčinom?
Mnogo
je pitanja s kojima nas suočava knjiga „9. mart”. Ona nesumnjivo pruža
mogućnost da se ka tim odgovorima ide.
Na
ovitku piše da je to „knjiga protiv svih falsifikata”. Pošto su to „dokumenti”,
mnogi čitalac će pomisliti kako su među koricama ove knjige, dvadeset godina
posle 9. marta, objavljeni i nepoznati dokumenti iz do juče zatvorenih arhiva.
Ali
nije o tome reč.
Pod
„dokumente” su, u stvari, podvedeni novinski tekstovi, većinom iz „Srpske
reči”, potom iz nedeljnika „Vreme” i „Politike” iz onog perioda, kao i
transkripti sa „TV Bastilje”, što će reći TV Beograd, zbog čijeg je
manipulativnog izveštavanja okupljanje na Trgu Republike 9. marta zakazao
Srpski pokret obnove, vođen svojim predsednikom, „kraljem trgova” Vukom
Draškovićem.
Knjiga
„9. mart – Dokumenti” u stvari je zbirka novinskih tekstova bez presedana ne
samo u istoriji srpskog novinarstva. Takvog primera, čini nam se, nema ni u
ovdašnjoj političkoj i partijskoj istoriji.
U
knjizi „9. mart”, nažalost, nema dokumenata iz nekih ključnih državnih
ustanova, iz policije, vojske, diplomatije i njihovih tajnih službi, niti ima
dokumenata iz stranih izvora slične ili iste vrste. Zato je ona i neka vrsta
podsticaja da istraživanja tog događaja najzad krenu i tim smerovima.
Autor: Slobodan
Kljakić
