EN
Dopuštamo velikim tehnološkim kompanijama da se previše pitaju, i u smislu što drže novinske redakcije zarobljene u njihovoj tehnologiji i algoritmima, ali i u smislu zakona u SAD. Ne kontrolišemo na pravi način moć Gugla, Amazona, Fejsbuka, Epla, kaže vanredna profesorka komunikacionih studija na Univerzitetu u San Dijegu
Ne kontrolišemo na pravi način moć Gugla, Amazona, Fejsbuka, Epla, kaže vanredna profesorka komunikacionih studija na Univerzitetu u San Dijegu.
Tehnologija ni medijima, ni u našim životima nije ni suštinski dobra, ni suštinski loša, sve zavisi od toga kako je koristimo. Potrebno je samo da pravilno shvatimo kako se mašine adaptiraju na nas, a kako mi na njih, rekla je u intervjuu za Telegraf Nauku Niki Ašer (Nikki Usher), vanredna profesorka komunikacionih studija na Univerzitetu u San Dijegu.
Tokom posete redakciji Telegrafa, u organizaciji Ambasade SAD u Beogradu i u okviru programa „Medijska pismenost i dezinformacije“, dr Ašer je održala predavanje o „Medijskim trendovima u SAD/Upotrebi AI u novinarstvu“.
Nakon toga razgovarali smo sa njom o stanju u medijima u Americi i svetu, uticaju tehnologije na novinarstvo, savetima za srpske medije… Ceo razgovor može se pogledati u videu.
Kada je reč o medijima, živimo u veoma zanimljivim vremenima. U poslednjih 30, 40 godina sve se promenilo – imali smo ljude sa pisaćim mašinama, za istraživanje je moralo da se ide u biblioteku ili arhivu, a sada je za sve dovoljan telefon. Kako je ova promena tehnologije uticala na kvalitet medija?
– O bože, to je tako veliko pitanje. Mislim da mi je za to potreban život istraživanja ili bar semestar. Ali mislim da je najveća promena demokratizacija informacija, to što svi imaju pristup informacijama, a i svako ima mogućnost da stvara sadržaj. Ima mnogo više sadržaja i mnogo više buke. Mislim da je to jedna stvar, samo količina sadržaja dostupna svakodnevno. Ljudi uvek kažu da informacije stvaraju dobru javnu sferu, a što je više informacija one najbolje stižu do vrha. Mislim da ne funkcioniše tako, što je problem. Rekla bih da je druga najbolja stvar to kako se povezujemo sa tim tehnologijama. I mislim da su ove tehnologije postale veliki deo naše svakodnevice i života. Uvek su sa nama, deo su naših tela. Ako nemam telefon u džepu, imam osećaj da mi nešto nedostaje. Tako, na mnoge načine, sve više postajemo mašine, zar ne? Čak i kad šetamo šumom, pratimo naše korake. Mašine su sa nama, adaptiraju se na nas i mi se adaptiramo na njih, mislim da su to dve velike stvari.
Kako je to uticalo na kvalitet medija?
– Kvalitet medija? Da. Mislim, zavisi od toga šta podrazumevate pod kvalitetom medija jer različiti ljudi imaju imaju različite ukuse. Nije da nameravam da izbegnem pitanje, ali mislim da ako se misli na striming sadržaj, na televiziju, sposobnost da se targetira određena publika preko striming platformi preko usluge zasnovane na pretplati, pre 20-30 godina HBO je bio jedina kompanija koja je to radila. I ako znate nekog ko je imao HBO i idete kod njih da prespavate, sećam se kao dete, bili smo: „O bože, ta osoba ima HBO, gledaćemo nešto sjajno večeras“. A sada imamo striming ratove i to je omogućilo neki neverovatan sadržaj, mi smo, mislim pri njegovom kraju, ali u zlatnom dobu televizije. Mislim, imali smo još jedno. Ima tako prelepog sadržaja zbog različitih ekonomskih motivacija, da je sve to na vrhuncu. Postoji eksplozija izuzetne drame. I mislim da je vizualizacija veoma lepa. Nekoliko puta sam pisala umetnicima i pitala ih: Hej, mogu li da kupim to? Bez obzira da li je obična ilustracija ili neka digitalna umetnost. Oni su odgovarali: Ne. To samo živi u vestima i onda ostaje zakopano na internetu. Mislim da je to, na neki način, vrhunac. Postoji i sedam hiljada milijardi smeća razbacanog na sve strane. Svuda ostavljamo tragove mrvica koje su besmislene, ali možda je to samo čovečanstvo. To bi bilo isto i sa informacijama, pa ne znam. Mislim, postoji mnogo loših stvari, ali postoje i neke izuzetne stvari. Da li zbog toga zvučim kao optimista?
Da, zvučite optimistično. I to je dobar uvod za sledeće pitanje. Ima toliko mnogo novih alata za novinare, od interneta do veštačke inteligencije. Da li mislite da su oni opasni, kao što neki misle, ili mislite da su odlični za izveštavanje o događajima, kao što drugi veruju?
– Mislim da ću malo da promenim odgovor to jer ne volim da mislim o tehnologiji kao o nečem što je suštinski dobro ili suštinski loše. Sve je u tome kako odlučimo da koristimo tehnologiju. I radim dosta na tome kad radim sa studentima da ih ubedim da prestanu da krive telefone za svoju zavisnost i razmisle o tome zašto imaju telefone. Da, to je tvoj novčanik, tvoja kreditna kartica je na telefonu. Ako ne poneseš telefon, ne možeš da platiš kafu. Razmišljanje o preuzimanju narativa je veliki deo moje misije kao edukatora. Zato ne mislim da je tehnologija dobra ili loša, već da je potrebno da pravilno shvatimo to kako smo se adaptirali na ove alate u našim životima. Isto važi i za novinarstvo i za svakodnevni život.
Između novih tehnologija i polarizacije društva u SAD, na primer, i dezinformacija, šta su najveći problemi medija u SAD?
– Mislim da mediji u SAD nisu monolitni, pa zavisi od toga koji se deo medija gleda. Mislim da je najveći problem što je prodaja pomoću advertajzinga, kada su novinske organizacije prodavale prostor oglašivačima, nešto na šta više nema monopola. Model novinarstva zasnovan na oglasima je doživeo kolaps u digitalu, a navike ljudi kada je reč o televiziji potpuno su se promenile. Više ljudi ne sede da gledaju TV. Mnogi su raskrstili sa kablovskom. Svi ti načini na koje su mediji zarađivali su nestali, puf. Mislim da je to najveći izazov. Mislim da je način na koji razmišljamo da ako imamo bolje informacije, ljudi se bolje slažu, više govore istinu… A dezinfomacije su samo jedan element mnogo većih stvari u životu. Zašto ljudi tragaju za teorijama zavere? Jer imaju veoma malo poverenja u vladu. Jer se osećaju kao da nemaju kontrolu nad svojim životima. Jer osećaju potrebu za alternativnim objašnjenjima. Jer je svet strašno mesto i misle da im ekonomska perspektiva nije dobra. Postoji 30 drugih razloga, osim informacija, zbog kojih dezinfomacije deluju. Ima li to smisla?
U Srbiji, kao i ostatku sveta, svi prate američke predsedničke izbore. Kako su se mediji promenili tokom poslednja tri ili četiri izborna ciklusa?
– Da li želite moj džangrizavi, džangrizavi, džangrizavi odgovor?
Džangrizavi odgovor je dobar odgovor.
– Toliko sam džangrizava. Toliko sam iznervirana. Nisu se promenili. Mislim da je u osnovi tehnologija koju koristimo ostala ista. Publika je ostala ista. Možda postoji malo sofisticiranije targetiranje publike, ali način na koji postavljamo pitanja, na koji uokvirujemo priče nije. Primera radi, čim je objavljeno da će se Bajden i Tramp suočiti jedan s drugim, svi su rekli: revanš, revanš, revanš. Pretvaranje priče o izborima u sukob dvojice ljudi, a ne suprotstavljenih politika koje imaju uticaj na naše svakodnevne živote, veoma je problematično. Mislim da nismo naučili kako da dobro pokrivamo populizam, jer pokušavamo da tu uvučemo balansiranost, a populizam nije balansiran. Osim toga, imamo gomilu elite koja pokriva ljude koji mrze elite ili su elita, ali je to deo njihove kampanje. Mislim da kao novinari još nismo stvarno shvatili kako treba da izveštavamo o liberalnoj politici, kako da izveštavamo o lošim glumcima a da im ne povećavamo popularnost. A to je frustrirajuće. To traje već 12 godina. O bože, 12 godina. Mislim da tu nema dobrih lekcija jer ništa nismo naučili.
Koliko ima posledica toga što su političari prestali da koriste tradicionalne medije i počeli da komuniciraju sa svojim glasačima na društvenim mrežama, poput Donalda Trampa sa Tviterom i Istinom? Koliko je to promenilo komunikaciju između glasača i predsedničkih kandidata?
– Mislim da je to promenilo mnogo toga jer sada postoji direktni kanal od predsednika ka narodu, bez čuvara između. Ali mislim da mi pretpostavljamo da su ljudi mnogo više politički angažovani nego što to u stvarnosti jesu. Većina ljudi nije mnogo uključena u politiku. Zavisi ko su ti ljudi? Stranački lojalisti će obraćati pažnju na sadržaj bez obzira na sve. Političari su verovatno u stanju da bolje artikulišu šta žele da kažu kom glasaču. Ali mislim da je promena previše, političari više nemaju kontrolore. Mnogo puta kontrolori nisu obavljali svoje sofisticirano kritičko pokrivanje događaja kako treba. Pitanje je zašto bi političarima i dalje bili potrebni mediji. Mislim da je to interesantno, a ovo govorim kao pojedinac, a ne predstavnik vlade SAD, jer sam ovde gost, Džo Bajden i svaki predsednik u poslednjih nekoliko administracija održali su sve manje i manje konferencija za medije. Bajden je održao najmanje, Tramp je održao manje od Obame, a veći on ih je imao malo. Problem je što svi žele jednaku šansu da postave predsedniku pitanje. Ali sve ove predsedničke administracije su okrenute traženju prijateljske publike među grupama kojima se obraćaju. Umesto intervjua koji je davan pred Superboul, koji je davao svaki predsednik, sada se radi TikTok intervju ili nešto slično. Biranje ciljane publike je prava promena, čini mi se.
Ne znam koliko znate o srpskom novinarstvu. Bili smo komunistička zemlja osamdesetih, pa smo imali turbulentne devedesete sa ekstremnom polarizacijom vladinih i opozicionih medija, pa sada kao i svi živimo u ovom vremenu prepunom informacija. Šta bi srpski novinari mogli da nauče od američkih kolega, a šta ne bi trebalo da kopiraju od njih?
– To je odlično pitanje. Ono na šta sam veoma ponosna, što naša zemlja radi dobro je što, iako neko može da se ne slaže s načinom na koji se to radi, mi imamo veoma jake, kritičke medije i niko ne može da se izvuče tako što nešto kaže, a da ne bude ispitivan zbog toga. Ne preispituju ga uvek obožavaoci, ali ga preispituje opozicija. I postoji nešto veoma specijalno i čudno lepo u tome što se novinari osećaju kao da mogu da postave bilo koje pitanje i da ne razmišljaju da li će to ugroziti njihove živote, barem ne kada je reč o vladi ili opoziciji. Ako SAD imaju neku lekciju da podele sa svetom, mislim da su to slobodni mediji. Zagrcnem se zbog toga, to je prelepo. Mislim da je to naš najbolji izvozni proizvod. Šta ne bi trebalo da radite? Mislim da mi dopuštamo velikim tehnološkim kompanijama da se previše pitaju, i u smislu što drže novinske redakcije zarobljene u njihovoj tehnologiji i algoritmima, ali i u smislu zakona u SAD. Mi ne kontrolišemo na pravi način moć Gugla, Amazona, Fejsbuka, Epla… A mogli bismo. Umesto da kontrolišemo nečiji govor, a upravo sam rekla da volim slobodu govora, trebalo bi da zaštitimo privatnost jer one sve bolje targetiraju specifičnu publiku, veoma specifičnu. A potreban nam je prostor da budemo mi sami. Ne želim da konstantno budem meta reklama koje su savršeno usavršene baš za mene, koje me teraju da nešto kupim. Želim samo da budem na internetu i gledam mačke. Mislim da tehnološke kompanije daju mnogo novca političarima. Prave veoma dobre žurke za ljude poput mene. Nikad ne idem na njih. Došlo je do neke vrste tehnološkog preuzimanja, razmišljam do koje mere se to može izbeći. Digitalna Gugl njuz inicijativa zvuči dobro, ali možda se tako samo pomaže Guglu.
Malo drugačije pitanje. Prošlog maja Srbija je imala prvu masovnu pucnjavu u školi, a dan nakon toga još jednu masovnu pucnjavu, 19 ljudi je ubijeno u dva dana i to je pokrenulo mnogo pitanja o tome kako izveštavati o tim stvarima. Dete je ubilo drugu decu, teško je odgovoriti na pitanja da li objaviti ime ubice i sliku, da li pričati sa roditeljima žrtava, počinioca? SAD imaju više iskustva s tim. Šta biste nam preporučili, kako bolje izveštavati o tome?
– Mislim da kada se desi nešto tako veliko, to je kao da je neko upalio štapin dinamita i svi žele da budu prvi. Ali treba biti oprezan. Svi će saznati da se dogodila pucnjava i pokušaji da se bude prvi podrivaju delikatnost situacije. Mislim da je glavna stvar – nikako ne glorifikovati onog ko je pucao. Bazirajte priču na bolu, šteti, problemima pucnjave, uslovima koji su doveli do toga da se ona dogodi. Moja lična noćna mora je da, ne daj bože, uključim vesti i u njima saznam da je moje dete upucano. Ili da je moje dete, ne moje dete jer je ono dobro, ali dete nekoga koga znam u stvari užasna, nasilna osoba. Moramo da budemo osetljivi, posebno sa decom. Različite zemlje su veoma zanimljive. Australija ne objavljuje imena ljudi koji su pod kriminalnom istragom. Mislim da to zavisi i od kulturnog apetita. Mislim da sami birate šta ima smisla. Dobro je što možete da postavljate standarde za nešto što smo mi zeznuli.
Teorije zavera i dezinformacije su svuda. Sajtovi poput Qanona ili Infowars-a Aleksa Džonsa su popularni, čak i u Srbiji. Kako mi kao tradicionalni mediji možemo da pokušamo da se borimo protiv tog vida dezinformacija. Naše iskustvo je da kada, na primer, objavimo nešto što je Aleks Džouns rekao i pokažemo da je ovo laž, ovo laž, ovo izmišljotina… ljudi koji mu veruju kažu: Ne laže on, vi lažete. Iako je i sam priznavao da je lagao, iako je osuđen da zbog laži plati milion i po dolara, ljudi mu veruju. Kako da se borimo protiv toga? Možemo li da se borimo protiv toga?
– Mislim da treba da se biraju bitke. Da li su vam ti ljudi ikad verovali? Možda. Možda ne. Možda su već radikalizovani. Postoje ljudi koje nikad neće vratiti na svoju stranu. Mislim da je to teška lekcija i za političke partije i za novinare. Izgubili ste tu publiku. Otišli su negde drugde, zašto se boriti za njih?
Zato što mogu da budu opasni. To je problem sa takvim ljudima, mogu da počine užasne stvari. – Ne slušaju vas. Kada se bavite njima samo potvrđujete njihovo ludilo. Kada obraćate pažnju na ludilo, čak i kada dokažete da je pogrešno, oni kažu: Znaju da je to istina, zato moraju da kažu nešto protiv toga. Tako je. Postoji i nešto o čemu se ne priča dovoljno – jednostavno se daje Guglu dovoljno sadržaja kad neko pretražuje nešto, a ne želimo više sadržaja za ove lude teorije zavere. Mislim da je jako teško, pričala sam sa novinarima o tome kada treba proveriti informaciju. Kada je to važno? Znamo da provera istinitosti nekim ljudima ništa ne znači. I znamo da su dezinformacije već tamo negde. Ne možemo da vratimo mačku u vreću. Shvatanje ko će širiti dezinformacije, kada, ko je meta, koje dezinformacije mogu imati posledice na društvo… To su pitanja koja treba da postavljamo. Poslednje što želimo je da ovim ljudima olakšamo da budu popularni.
Izvor: Nauka.telegraf.rs
