Dragan Nikitović, kršteno Dragoljub, bio je prvi predsednik (1994-1995) našeg udruženja; izabran je na Skupštini u sali opštine Vračar, a još pamtim entuzijazam i ozbiljnost tog skupa. Nekoliko dana ranije kolega Hari Štajner me je pitao šta mislim o njegovom predlogu. Zbunjen, rekoh: da li bi hteo? Hoće, kaže Hari, on je moj izbor, a podržali su i Goca (Gordana Logar, prim. nov.) i mnogi drugi. Nikita je popularan, veliki profesionalac i pošten do bola.
<!—->Velikani: Dragan Nikitović u društvu Mladena Delića, Dragana Džajića, Zorana Moke Slavnića, Mate Parlova, Borisa Mutića i Ivana Stambolića, foto: arhiva porodice Nikitović
Nikita (9. januar 1930. Sesalac, Sokobanja – Beograd 20. oktobra 1997) bio je zaista najbolji izbor. U svom poslu bio je jedinstven i teško da će ga neko ikad dostići.
Komentator može da doprinese lepoti i uzbudljivosti sportskog takmičenja, a može i da iritira. Posebno ne sme da bude prorok, jer se, obavezno, dogodi suprotno, a naročito ne sme da popuje i pravi se pametniji od gledalaca, jer to najčešće i nije, govorio je Nikita.
Nije poznato da je navijao za neki klub, pogotovo za jedan od dva najveća. Govorio je da navija za sport i za reprezentaciju.
Tog 11. januara 1993. Nikitu šalju na prinudni odmor – zlikovcima je bio je bio višak. Teret. Iako je dan ranije imao dva prenosa. Njegove 33 godine neko je obrisao. Nikitu nisu mogli. Nikad se više nije vratio u zgradu monstruma iz Takovske.
Ali, voleli su ga i cenili gde god bi se pojavio. Za vreme Zimske olimpijade u Sarajevu u očima kolega svih domaćih studija zasenio je, neka mi bude dozvoljen utisak, i glavnog gosta Huana Antinia Samarana, predsednika MOK-a.
Bio je cenjen kod sportista u svim jugoslovenskim republikama. Evo priče iz Ljubljane. Sa slovenačkim kolegama sedeo sam u jednoj kafani. Atmosfera je bila veoma prijatna, skoro kućna. Nisam krio ekavicu, a to je bio razlog da me gospon pored šanka upita: Jeste Vi iz Beograda?
Jesam, ako to nije što problematično, rekoh. Nije, reče čovek i pita da li poznajem Nikitu, Dragana Nikitovića. Da, nedavno smo ga birali za predsednika udruženja novinara i sarađujemo. Čuo sam da je ostao bez posla i da loše živi, da li ste voljni da mu ponesete novac, kaže bivši hokejaški golman Anton Jože Gale i vadi nekoliko stotki DEM. Tu se stvorio i Albin Felc, hokejaški virtuoz, marke su se i od ostalih gostiju samo slagale u Galetovoj ruci.
Nikiti sam persirao. Kad mi je rekao da to ne činim, objasnio sam to činjenicom da je on bard, a ja samo novinarčić.
Čim sam se vratio iz Ljubljane pozvao sam Nikitu. Halo, bard… Šta je novinarčiću? Bio sam u Sloveniji i doneo sam Vam nešto, moramo odmah da se vidimo, dođite kod Dragana Kapičića u Galeriju.
Ulazi Nikita i pita šta je toliko hitno. Dok mu pričam najkraću verziju vadim novac i predajem mu. Neće da uzme, hoće da podelimo. Ne, rekoh mu, to je za Vas. Onda zasuziše njegove plave oči. “Ej, mali, još sam ovog Felca kritikovao tokom prenosa, jer je mnogo podsećao na Šekija u fudbalu…”
Bio je tako vedar duh. Ponekad bi mi govorio da povučem ručnu, da sam prežestok sa tekstovima u Borbi i Našoj Borbi, a onda bi, na moje ćutanje, rekao: Ma, boli te stojko!
Jedan je bio naš Nikita. Klanjam se bardu!
Komentator može da doprinese lepoti i uzbudljivosti sportskog takmičenja, a može i da iritira. Posebno ne sme da bude prorok, jer se, obavezno, dogodi suprotno, a naročito ne sme da popuje i pravi se pametniji od gledalaca, jer to najčešće i nije, govorio je Nikita
Čovek koji je izmislio televizijski boks
Izabravši boks za svoj temeljni sport – od takmičenja amatera u Svetozarevu do borbi “plavih“ na svetskim prvenstvima, Dragan Nikitović je formirao norme ovog televizijskog sporta.
Biti srčan, to je malo za valjano komentatorstvo, ali, biti srčan, poštovati oba protivnika, biti nadnacionalno raspoložen i kad „tvoji“ padaju na ringu kao snoplje, znači biti spreman za tumačenje boksa…
Bio je prvi predsednik NUNS-a, okupivši oko sebe fajtere dostojne jednog mirotvornog Mate Parlova i vrdalamnog Zorana Slavnića, koga je toliko voleo za sve nas, kao sve što je voleo strepeći da momci ne izgube glavu u igri, u nevinoj igri takmičenja na život i smrt sporta radi, i svake životne radosti, zajedništva, jugoslovenstva, kako to gorko zvuči…
Od boksa do košarke, preko fudbala, prenosio je veru u lepotu susretanja, građansku pristojnost i lojalnost različitih trenerskih škola, sredina, nacija, rasa. Onako kako je opisivao kreativnu sposobnost kubanskih boksera tako je i opevao rad nogu Kasijusa Kleja, i svih albanskih boksera u reprezentaciji „plavih“. Svi-ma njima Nikita je dao više od reči, delo izgarano od ljubavi.
Zorica Jevremović
(Naša borba, oktobar 1997)
