NIKITA VELIKI

Mogao je Dragan Nikitović da ćuti. Imao je sve. I odličan status i privilegije. Imao je sjajnu poziciju na Televiziji Beograd i kao sportski novinar nije uopšte morao da se osvrće na Miloševićevu pogubnu politiku i katastrofalna dešavanja u zemlji. Ali to onda ne bi bio Nikita. Pokazao je hrabrost u teškim i opasnim vremenima za novinarsku profesiju i prihvatio da bude jedan od osnivača i prvi na čelu NUNS-a. Jedan od njegovih naslednika i novinar Vremena Miloš Vasić će konstatovati: ako je mogao Nikita, zašto ne bismo mogli i mi. Izabran je jednoglasno za predsednika NUNS-a

U ličnoj karti mu je pisalo da se zvao Dragoljub. Odrastao u okolini Soko Banje, gde je kao dete dobio nadimak Buca, iako paradoksalno nikad nije bio debeljuškast. U vreme studiranja na Filozofskom fakultetu u Beogradu  bio je poznat kao Čole. Supruga, ćerke i unuci su ga zvali Gagi. Za većinu nas bio je i ostao – Nikita. Legendarni sportski novinar i komentator sa najvećih evropskih i svetskih takmičenja Dragan Nikitović bio je jedan od osnivača i prvi predsednik NUNS-a.

Boks, atletika i košarka bile su njegova najveća novinarska strast, a najviše je voleo (da komentariše) kraljicu sportova. Sve je počelo na Kopaoniku kada je kao student na nekom kursu za instruktore skijanja upoznao Jovana Šćekića, u to vreme glavnog urednika dnevnog lista Sport. Izrazio je želju da se posveti ozbiljnom sportskom novinarstvu i  dobio je priliku, a nešto pre toga pisao je za Student. Šćekićev zamenik i Nikitovićev prvi urednik Milan Kovačević prepoznao je njegovu duhovitost, blistav um, novinarski nerv i dao mu da piše kozerije u Sportu, koje su se jednostavno zvale Nikita. Kada je krenula sa radom Radio-televizija Beograd, današnji RTS, Kovačević prelazi u javni servis, a nedugo zatim na njegov poziv dolazi i Nikitović.

Njegova jedina ambicija u novinarstvu bila je da mu gledaoci veruju. Svoju odmerenost,  objektivnost i kreativnost u izražavanju pokazivao bi u svakom prenosu bez obzira na to da li se radilo o istorijskom bokserskom meču Klej – Frejzer ili o nekom manje važnom atletskom mitingu. Smatrao je da komentator može da doprinese lepoti i uzbudljivosti sportskog takmičenja, ali može i da iritira, te da posebno ne sme da bude prorok, jer se obavezno dogodi suprotno, a naročito ne sme da popuje i da se pravi pametniji od gledalaca, jer to najčešće i nije. Možda će i zbog ovakvog njegovog stava, ali i svih onih nezaboravnih prenosa, Milojko Pantić konstatovati da je Nikitović bio najbolji televizijski reporter svih vremena ne samo u sportu, te da nema komentatora koji bi danas mogao da stane rame uz rame s njim.

Pantić nije jedini koji je Nikitovića, uz još jednog novinarskog doajena Vladanka Stojakovića, označio rodonačelnikom beogradske škole sportskog reporterstva koji se temeljio na elokvenciji i improvizaciji. Hrvatski bard sportskog novinarstva Božo Sušec će se prisetiti da su se tada komentatori u Zagrebu uvek studiozno pripremali za svoje prenose, dok su se kolege iz Beograda uglavnom oslanjale upravo na tu improvizaciju i šarm, te da je Nikitović takav način rada doveo do savršenstva.

Impresije kolega o Nikitoviću su gotovo identične stavovima njegove supruge Vojislave koja mi je svedočila da je bio ljudina, požrtvovan, spreman da pomogne, da se žrtvuje, kao i da je svoj posao voleo, radio ga sa lakoćom i sa mnogo ljubavi, te da je umeo da bude svoj, drugačiji. I bio je drugačiji. Čast i karakter mu, kako kaže, nisu dozvoljavali  da ćuti  i da se ne oglasi zbog užasnog stanja u Srbiji na početku devedesetih, uključujući, naravno, i pitanje ukidanja  medijskih sloboda i statusa novinara i novinarki, pre svega onih koji su imali kritičko mišljenje o političkim prilikama u državi. Početkom 1993. godine, samo dan pre nego što će biti poslan na prinudni godišnji odmor sa kog se više nikad neće vratiti u sportsku redakciju TV Beograd, radio je dva prenosa sa sportskih događaja. Zato deluje apsurdno što je u obrazloženju te odluke vrha beogradske televizije pisalo: višak radne snage. Zapravo radilo se o otkazu nakon više od tri decenije provedene u matičnoj televiziji. Ubrzo je otišao u penziju.

A mogao je da ćuti. Imao je sve. I odličan status i privilegije. Imao je sjajnu poziciju na Televiziji Beograd i kao sportski novinar nije uopšte morao da se osvrće na Miloševićevu pogubnu politiku i katastrofalna dešavanja u zemlji. Ali to onda ne bi bio Nikita. Pokazao je hrabrost u teškim i opasnim vremenima za novinarsku profesiju i prihvatio da bude jedan od osnivača i prvi na čelu NUNS-a. Jedan od njegovih naslednika i novinar Vremena Miloš Vasić će konstatovati: ako je mogao Nikita, zašto ne bismo mogli i mi. Izabran je jednoglasno za predsednika NUNS-a, a svi njegovi osnivači su tvrdili da je Nikitović, koji je plenio svojim profesionalizmom i ljudskošću, bio pravi čovek za prvog lidera. I to poverenje nije izneverio – bio je predsednik za primer.

Zaćutao je Nikitović, doduše, samo jednom. Kada je u onoj istorijskoj istanbulskoj noći za našu košarku Aleksandar Đorđević pogodio trojku u poslednjoj sekundi za pobedu Partizana nad Huventudom za osvajanje šamponskog evropskog prstena, Nikitović je „ugasio mikrofon“ i zapravo prepustio gledaocima da se raduju. Nemojte se ljutiti što sam zaćutao za trenutak, reći će neku sekundu kasnije. To njegovo kratkotrajno ćutanje, međutim, pamti se i danas i prepričava kao jedna od važnih lekcija u obrazovanju sportskih komentatora koji mogu mnogo toga da nauče od Nikitovića. On sam je govorio da više vredi jedna blaga topla reč ili uzdah komentatora, nego stotine nepotrebnih zamarajućih podataka. Užasavao se praznih reči.

Dok je bio u prilici pisao je kolumne u brojnim listovima, poput magazina Koš, a jedna od najupečatljivijih bila je ona gde je kroz obrise košarke opisao stanje duha u našem društvu.

„Košarka je sport koji potpuno odgovara našem mentalitetu i našim navikama. Setite se samo koliko smo važnih i pravih stvari bacilli u koš… U košarci su česte blokade, a mi smo zemlja u kojoj su blokade stil života. Želeo bih da ukažem na važnost tajmauta koji nije samo minut odmora nego i dogovora, što se u košarci za razliku od nekih drugih oblasti pametno koristi. U košarci promena igrača ne izaziva podozrenje, jer se to čini da bi bilo bolje, a ne gore. Prema pravilima, u košarci se kažnjavaju pogrešni koraci. Kada bi se to primenilo i drugde, ko zna gde bi nam bio kraj. I ne zaboravite da se jedino u košarci zbog ličnih grešaka ispada iz igre…“.

Bio je pasionirani ribolovac. Često je u praskozorje sa svojim prijateljima odlazio van Beograda na pecanje. Zbog toga bi da nije završio u novinarstvu voleo da je bio ribar. Najviše se radovao odlascima u Madrid i Meksiko. Njegovi najveći šampioni, logično, bili su ljudi iz sveta atletike i boksa – Miroslav Cerar i Mate Parlov, a nije krio da je od sportista najviše voleo Zorana Moku Slavnića. Obožavao je komičare Miju i Čkalju, omiljeni pisac bio mu je Mark Tven, filmski reditelj Alfred Hičkok, slušao je Lolu Novaković i Dušana Jakšića, a u pozorištu je najčešće gledao predstavu Gospođa ministarka.

Kao najveće zadovoljstvo što se našao u novinarskoj profesiji navodio to što je bio u prilici da bude svedok naših velikih pobeda.

Za svoj rad je dobio brojna novinarska i društvena priznanja a preminuo je 20. oktobra 1997. u 67 godini.