Sadržinu dokumenta koji je, s razlogom ili bez
razloga, bio označen kao poverljiv odao je neko drugi, funkcioner, odnosno
službeno lice”. Zatim „novinari su radeći ono što je njihov posao pisali o
lošem stanju nekih odbrambenih resursa pozivajući se pri tom i na konkretne
podatke iz dokumenta, koji je bio označen kao poverljiv”, ukazao je Šabić. On
je dodao da novinari, čak i kad znaju ko im je odao tajnu, prema važećim
zakonima nisu dužni da odaju izvor informacija.
Usudio
bih se da osporim stavove iz njegove izjave, doduše manje na bazi naših
(nesavršenih) zakona, više na bazi zdrave logike.
U
svetu, pa i kod nas postoje poverljiva dokumenta (državne, službene, poslovne
tajne). Postoje i pravila o njima. Tajni dokument treba da obavezuje sve njegove
imaoce na ne odavanje sadržaja. U ovom slučaju naravno da je prvi odgovorni
državni službenik, koji ga je poverio jednom novinaru, ali novinar ga je
poverio javnosti, iako je na dokumentu bila jasna oznaka tajnosti. On nije
poštovao zaštitu dokumenta, naneo je time štetu, učinio je prestup, saučesnik
je sa državnim službenikom, po mom mišljenju. Time što je državni službenik
obelodanio taj dokumenat jednom novinaru nije prestala obaveza daljeg ne
obelodanjivanja. Skidanje znaka poverljivosti se mora rešiti samo sa nadležnim
organima.
Oznaka
poverljivosti dovoljno obavezuje imaoce, nije na njima da cene razloge i
opravdanost poverljivosti i da se na bazi svoje procene odnose prema toj
oznaci. Oni mogu eventualno inicirati preispitivanje opravdanosti kod
odgovarajućeg organa, ali uz puno poštovanje proglašene poverljivosti. Taman
posla ako bi vozači pred saobraćajnim znacima preispitivali njihovu opravdanost
i postupali prema svome zaključku o njihovoj opravdanosti.
Posebno
zabrinjava tvrdnja da „novinari nisu ti koji su odgovorni za odavanje tajne”,
čime se novinari povlašćuju i stavljaju u položaj iznad normi, verovatno u ime
takozvanog višeg javnog interesa, kao da državni organi i norme nisu u ime
javnog interesa. Nije javni interes monopol novinara, ne definišu ga samo
novinari, ne može se sve što novinari objave pokrivati javnim interesom. U tom
smislu bode oči često ponižavajuća agresivnost novinara, verovatno u ime
(zloupotrebe) javnog interesa, pred drugim nosiocima javnih funkcija. Ne mogu
novinari biti iznad normi društva.
Drugačije
shvatanje oznake poverljivosti nanosi štetu društvu i vodi pravnom haosu u ovoj
oblasti, po mom skromnom mišljenju.
Autor:
Slavko Jelić
