Nisam usamljeni ludak

– Ne pla­ća me ni Le­gi­ja, ni Mar­ko ni Jan­ko, ni­ka­kvi taj­ku­ni, službe, ma­fi­ja­ški kla­no­vi, stran­ke i lo­bi­ji. Pa, zar u ovoj ze­mlji ni­ko ne može da ra­di svoj po­sao, a da mu se ne pri­ši­je eti­ke­ta: ra­di za ne­kog. Za­što u Sr­bi­ji uvek ne­ko mo­ra da sto­ji iza ne­kog. Iza me­ne sto­ji sa­mo po­ro­di­ca i re­dak­ci­ja NIN-a, a is­pred me­ne sa­mo je isti­na ko­ju želim da sa­znam. Ko­ju, valj­da, svi želimo da sa­zna­mo.

Šta za vas zna­či na­gra­da ko­ja no­si ime ubi­je­nog ko­le­ge iz „Ve­čer­njih no­vo­sti“?

– Mno­go. Pre sve­ga, jer sam je do­bio od ko­le­ga. To mi je znak da se ne tu­čem bez­u­spe­šno sa ve­tre­nja­ča­ma, već da ne­ko mo­je tek­sto­ve či­ta, raz­u­me i po­štu­je. Do­bio sam po­tvr­du da ni­sam ne­ki usa­mlje­ni lu­dak.

La­u­re­at ste na­gra­de za hra­brost. Mi­sli­te li da je hra­bro to što pi­še­te?

– Ne. To shva­tam kao svoj po­sao i oba­ve­zu. Ve­ru­jem da ni­šta ne može da mi se de­si. Po­šte­no ra­dim i bez zad­njih na­me­ra. Ali, ako bi mi ne­ko sta­vio pi­štolj na če­lo i re­kao da pre­sta­nem, ve­ro­vat­no bih i pre­stao. Ne ve­ru­jem da bih bio to­li­ko hra­bar.

Ot­ku­da baš Vi na ta­ko ozbilj­nom, možda sa­da najtežem no­vi­nar­skom za­dat­ku i sva­ka­ko naj­ve­ćem is­tra­ži­vač­kom iza­zo­vu u Sr­bi­ji?

Sa­svim slu­čaj­no. Kad je Mi­lan Ve­ru­o­vić pr­vi put iza­šao u jav­nost sa ta­ko­zva­nom te­o­ri­jom „tre­ćeg met­ka“, od re­dak­ci­je sam do­bio za­da­tak da is­pi­tam sve na­vo­de. Vre­me­nom ušao sam u pro­ces, pro­u­čio ob­duk­ci­o­ne na­la­ze, optužnicu, po­ve­zao se sa struč­nja­ci­ma i lju­di­ma u su­du, istražio struč­nu li­te­ra­tu­ru i do­šao do za­ključ­ka da zva­nič­na ver­zi­ja aten­ta­ta i optužnica sto­je na ja­ko kli­ma­vim no­ga­ma. Da se mno­ge stva­ri ne ukla­pa­ju ni u na­u­ku ni u zdra­vo­ra­zum­sku lo­gi­ku.

Sta­li ste ta­ko, go­to­vo sa­mi, na­spram či­ta­ve ma­ši­ne­ri­je. Da li ste ima­li pri­ti­ske, ili čak otvo­re­ne pret­nje?

Ozbilj­ne ne. Bi­lo je ne­ko­li­ko ano­nim­nih po­zi­va da pre­sta­nem da pi­šem. U NIN je jed­nom do­la­zio i ne­ki čo­vek ko­ji je na­vod­no hteo da mi po­mog­ne, ali da mu kažem šta još znam o slu­ča­ju, a da ni­sam ob­ja­vio. To su sve sit­ne pro­vo­ka­ci­je, ko­ji­ma ni­sam pri­da­vao važnost.

Da li je, po Va­ma, do­volj­no čvr­sta i sta­bil­na mo­ral­na ver­ti­ka­la u srp­skom no­vi­nar­stvu da­nas?

Ne želim ja da so­lim pa­met i da de­lim mo­ral­ne lek­ci­je. Ali pri­me­ću­jem da ima do­sta ne­mo­ra­la me­đu no­vi­na­ri­ma. Mno­gi fi­nan­sij­ski i po­li­tič­ki moć­ni­ci teže da ostva­re svo­je in­te­re­se, a po­god­no tle su im i ko­rum­pi­ra­ni no­vi­na­ri. A i no­vi­na­ri su kao i svi osta­li, sklo­ni kva­re­nju.

P. Vasiljević