Njujork tajms: Srbija isprobava nove oblike cenzure medija

Kada je kovid-19 stigao u istočnu Evropu u proleće 2020. godine, jedna srpska novinarka je obelodanila veliku nestašicu maski i druge zaštitne opreme. Ubrzo je uhapšena, bačena u ćeliju bez prozora i optužena za podsticanje panike.

Novinarka Ana Lalić je brzo potom oslobođena i čak je dobila javno izvinjenje od vlade u, kako se činilo, maloj pobedi protiv represije autoritarnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, piše Njujork tajms.

Međutim, Ana Lalić je nedeljama bila tretirana kao izdajnik od strane većine informativnih medija u Srbiji, koji su sve više pod kontrolom Vučića i njegovih saveznika, dok Srbija koristi taktiku koju upotrebljavaju u Mađarskoj i drugim državama u kojima dolazi do nazadovanja demokratije, širom nekada komunističke istočne granice Evrope, dodaje se u tekstu.

„Za celu naciju postala sam državni neprijatelj“, priseća se Ana Lalić.

Srbija više ne zatvora niti ubija kritički nastrojene novinare, kao što se dešavalo pod vladavinom Slobodana Miloševića devedesetih godina. Sada se nastoji uništiti njihov kredibilitet i kao i to da mali broj ljudi može da gleda i čita njihove priče, piše Njujork tajms.

U tekstu se navodi da je gušenje kritičkih glasova umnogome pomoglo Vučiću, a takođe i najpoznatijem sportisti u zemlji, teniskoj zvezdi Novaku Đokoviću, čije su muke sa vizom u Australiji prikazane kao nepodnošljiva uvreda za srpsku naciju. Malobrojni nezavisni mediji uglavnom ga podržavaju, ali imaju izbalansiraniji pristup.

Širom regiona, od Poljske na severu do Srbije na jugu, istočna Evropa je postala plodno tle za nove oblike cenzure koji uglavnom ne podrazumevaju brutalnu silu, ali već mekša i uglavnom efikasna sredstva za sužavanje pristupa kritičkim medijskim sadržajima i oblikovanje javnog mnjenja – a samim tim i izbora – u korist onih na vlasti.

Televizija je postala toliko pristrasna u podršci Vučiću, prema rečima Zorana Gavrilovića, izvršnog direktora Birodija, nezavisne posmatračke grupe, da je Srbija „postala veliki sociološki eksperiment da se vidi koliko daleko i u kojoj meri mediji određuju javno mnjenje i izbore“.

Srbija i Mađarska – zemlje koje predvode ono što je Institut V-Dem, švedska istraživačka grupa, opisala prošle godine kao „globalni talas autokratizacije“ – obe održavaju opšte izbore u aprilu, koji će testirati da li kontrola medija funkcioniše.

Nedavno istraživanje Birodija izveštavanja na srpskoj televiziji pokazalo je da je u tromesečnom periodu od septembra Vučiću dato više od 44 sati prostora, od čega je 87 odsto pozitivno, u poređenju sa tri sata za glavnu opozicionu stranku, od čega je 83 odsto bilo negativno.

Skoro svi negativni medijski izveštaji o Vučiću pojavili su se na N1, nezavisnom informativnom kanalu koji je emitovao priloge Ane Lalić o kovidu-19. Međutim, žestoki rat za tržišni udeo vodi se između kablovskog provajdera SBB – koji je „domaćin“ N1, i državne telekomunikacione kompanije Telekom Srbija.

Telekom Srbija je nedavno napravio potez koji su mnogi smatrali kao nedozvoljeni pokušaj da SBB učini manje atraktivnim za gledaoce, kada je od SBB-a preteo prava na emitovanje engleskog fudbala, ponudivši 700 odsto više novca.

Ponuda Telekoma Srbija, skoro 700 miliona dolara za šest sezona, astronomski je iznos za zemlju sa samo sedam miliona stanovnika — i skoro četiri puta više od onoga što je jedna medijska kuća u Rusiji, daleko većem tržištu, pristala da plaća Premijer ligi svake sezone za prava emitovanja.

„Veoma je teško takmičiti se ako imate konkurenta koji zapravo ne brine o profitu“, izjavio je u jednom intervjuu glavni izvršni direktor SBB-a Milija Zeković.

Rukovodioci Telekoma Srbija nisu bili dostupni za komentar, ali je u javnim izjavama kompanija opisala svoje investicije u engleski fudbal i druga prava kao „komercijalno motivisane“, a ne politički.

„Njihov cilj je da ubiju SBB“, rekao je Dragan Šolak, predsednik matične kompanije SBB-a United Group, u intervjuu u Londonu. „Na Balkanu“, dodao je on, „ne smete da dozvolite da protivnici nanjuše vašu slabost“.

Željan da ostane u igri, Šolak je ovog meseca objavio da je privatna investiciona kompanija koju kontroliše, kupila Sautempton, fudbalski tim engleske Premijer lige. Prava na emitovanje lige ostaće kod njegovog rivala Telekoma, ali deo ogromne sume koju je državni operater pristao da plati sada će preliti Šolaku.

Pristalice vlasti vode pet glavnih televizijskih kanala u Srbiji, uključujući navodno neutralni javni servis RTS. Jedine televizije u Srbiji koje daju prostor opoziciji i izbegavaju da hvale Vučiću su kablovski informativni kanal Šolaka N1, koji je partner CNN-a, i njegova TV Nova.

Bez njih, izjavio je Šolak, Srbija će „skliznuti u mračno doba kao Severna Koreja“.

Prostor za kritičke medije smanjuje se širom regiona, a Institut V-Dem, švedska istraživačka grupa, sada svrstava Srbiju, Poljsku i Mađarsku među „prvih 10 zemalja koje se autokratizuju“, navodeći kao razlog „napade na pravosuđe i restrikcije za medije i civilno društvo“. Fridom Haus sada klasifikuje Srbiju kao „delimično slobodnu“.

U svakoj zemlji, snage bezbednosti – koji su služili za represiju kritičkih glasova za vreme komunizma – zamenile su u toj ulozi državne i državno zavisne kompanije, koje vrše često veliki pritisak na medije.

Poljska vladajuća stranka Pravo i pravda pretvorila je javni servis zemlje TVP u propagandno oruđe, dok je državna naftna kompanija preuzela niz regionalnih novina, mada neke državne novine i dalje redovno napadaju vlast.

Pravo i pravda je u decembru progurala zakon kojim je trebalo da se dovede u tešku situaciju jedini nezavisni televizijski informativni kanal, TVN24, u američkom vlasništvu, ali je poljski predsednik, zabrinut zbog reakcije Vašingtona, stavio veto.

Mađarska je otišla dalje, okupljajući stotine novinskih kuća u holding kompaniju koju kontrolišu saveznici premijera Viktora Orbana. Samo jedna televizijska stanica sa nacionalnim dometom kritikuje gospodina Orbana i finansijski je nezavisna od njegove vlade.

Prethodno podeljeni politički rivali Orbana formirali su ujedinjeni front za nastup na izborima u aprilu, ali nisu uspeli da poljuljaju njegovu kontrolu nad informativnim medijima.

U Srbiji se do sada smanjio medijski prostor za kritičke glasove, rekao je Zoran Sekulić, osnivač i urednik jedne nezavisne novinske agencije, da je „nivo kontrole, direktan i indirektan, kao devedesetih“ pod Miloševićem, kome je Vučić bio ministar informisanja.

Novinare, dodao je Sekulić, više ne ubijaju, ali sistem kontrole je još uvek tu, samo što je „unapređen i usavršen“, kako bi se obezbedila manipulacija, bez upotrebe sile.

Kada je Junajted grupa prošle godine pokrenula novine relativno naklonjene opoziciji, nije mogla da pronađe štampariju u Srbiji voljnu da ih štampa. Te novine se štampaju u susednoj Hrvatskoj i šalju nazad u Srbiju.

Dragan Đilas, lider glavne srpske opozicione stranke i nekada čovek iz medija, požalio se da, dok je Vučić satima mogao da priča bez prekida na glavnim srpskim televizijskim kanalima, opozicioni političari su se uglavnom pojavljivali samo kao mete napada. „Ja sam kao glumac u nemom filmu“, rekao je on.

N1, jedini kanal koji mu ponekad daje prostor, naširoko se gleda u Beogradu, glavnom gradu, ali je blokiran u mnogim gradovima i mestima gde su gradonačelnici članovi stranke Vučića. Čak i u Beogradu, kablovska kompanija na kojoj se N1 emituje ima problem da uđe u stambene zgrade koje su izgradili investitori sa bliskim vezama sa vlašću. U ogromnom novom stambenom kompleksu u izgradnji za pripadnike službi bezbednosti u blizini Beograda, na primer, odbili su da postave infrastrukturu SBB kablovske televizije, saopštila je ta kompanija.

Gledaoci provladinih kanala „žive u paralelnom svetu“, kaže Željko Bodrožić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Kanali poput TV Pink, najpopularnije nacionalne stanice, na kojoj se emituju seksualno eksplicitni rijaliti emisije, kao i dugačke izjave Vučića, ističe, „ne samo da indoktriniraju, već zaglupljuju ljude“.

Evropska unija i SAD su više puta kritikovale Vučića zbog nedostatka medijskog pluralizma, ali nisu pregrubo na tome insistirale, jer nisu želele da se Srbija okrene Rusiji, niti da izaziva probleme u susednoj Bosni i Hercegovini.

To je Vučiću dalo slobodu da proširi kontrolu medija koju je Raša Nedeljkov, programski direktor u Beogradu Centra za istraživanje, transparentnosti odgovornost, opisao kao „kostur celokupnog njegovog sistema“. Na neki način, ističe Nedeljkov, prostor u Srbiji za kritičke medije sada je manji nego što je bio pod Miloševićem, koga „zapravo nije bilo briga da li će imati potpunu kontrolu“ i nije „dirao“ razne regionalne medije.

„Vučić sada uči iz te Miloševićeve greške“, kaže Nedeljkov. Vučić i njegovi saveznici, ističe on, „ne tolerišu ništa što je drugačije“.

Nekada su moćni nezavisni mediji postepeno su privoljeni na drugu stranu. Radio stanica B92, koja je redovno kritikovala Miloševića tokom ratova devedesetih godina, na primer, sada je u vlasništvu pristalice Vučića i uglavnom služi kao ispostava vlasti.

Novinari i drugi koji se suprotstave Vučiću bivaju žrtve napada tabloida lojalnih vlastima. Šolak, predsednik United grupe, na primer, proglašen je „najvećim srpskim prevarantom“, koji se grebe o Srbiju i i izdajnikom koji radi za strane neprijatelje Srbije.

Gospodin Šolak, koji živi van Srbije zbog opasnosti po svoju bezbednost, rekao je da je toliko često napadan da, kada to nije slučaj, prijatelji ga zovu i pitaju: Šta se desilo? Jesi li dobro?“