Tako na primer, tendencija medija arapskih zemalja da slobodnije raspravljaju o pitanjima koja se tiču drugih zemalja od onih koja se tiču njihovih sopstvenih dugo je osujećivala mogućnost da se građani informišu o unutrašnjim pitanjima. Amin.org – prvi arapski veb-sajt na svetu bez cenzure, koji sam ja osnovao 1998, bavio se ovim problemom tako što je ljudima omogućavao pristup informacijama i komentarima o nacionalnim pitanjima i događajima sa stranih sajtova.
Četiri godine kasnije, u vreme kada su Jordanci uglavnom mogli da pristupe državnim radio-stanicama i još nekim stranim, pokrenuo sam AmmamNet.net, internet radio-stanicu koja je emitovala vesti i komentare iz Jordana za ostatak sveta. Iako je Jordan kasnije ublažio zvanične restrikcije audio-vizuelnih medija, AmmanNet je nastavio da objavljuje nezavisne vesti i komentare visokog kvaliteta.
Međutim, prema naređenjima visokih Vladinih zvaničnika, jordansko Odeljenje za štampu je nedavno blokiralo gotovo 300 novinarskih veb-sajtova. Ta odluka je bila zasnovana na spornom zakonu kojim se, između ostalog, propisuje da svi veb-sajtovi koji objavljuju vesti i komentare o Jordanu moraju da imenuju urednika iz redova zatvorenog novinarskog sindikata, kojem novinari elektronskih medija ne mogu da se pridruže, i moraju da imaju dozvolu Vladinog tela.
U medijskom pejzažu Jordana dominiraju državni listovi i nacionalne radio i televizijske stanice koje deluju kao glasila Vlade. Iako postoji nekolicina privatnih listova, njihovi vlasnici uglavnom sarađuju, ako i ne spletkare s Vladom.
Mnogi su pokrenuli novinarske veb-sajtove isključivo zbog finansijske koristi. Koristeći implicitnu moć novinarskih medija, oni su objavljivali sve potencijalno štetne glasine o pojedincima i grupama koje imaju novčana sredstva i uticaj, a onda im se nudilo da sklone priču s interneta u zamenu za plaćeni oglas ili direktnu isplatu kešom.
Reagujući na takve izopačene prakse, kralj Abdulah II je osudio „diskreditovanje“ koje sprovode onlajn mediji i zahtevao da Vlada napravi zakonski okvir za ovaj neposlušni novi sektor. Komitet kojem je dodelio zadatak da utvrdi koji je najbolji pristup preporučio je obuku i organizovanje novinara koji rade za elektronske medije, osnivanje saveta koji će se baviti žalbama i kreiranje zvaničnog ali dobrovoljnog registra vlasnika veb-sajtova, na kojem bi svako ko želi da uloži žalbu ili pokrene sudsku parnicu mogao da pronađe kome da se obrati.
Ali visoko rukovodstvo Jordana je odbacilo preporuke Komiteta, jer je smatralo da se previše oslanja na samoupravljanje. Umesto toga, ono je u septembru prošle godine proguralo u Parlamentu amandman na Zakon o informisanju. Osim što se tiče zahteva u vezi sa dozvolom za rad i angažovanjem, amandmanom se propisuje i to da se vlasnici i urednici veb-sajtova smatraju lično odgovornim za sav sadržaj, uključujući komentare čitalaca.
Nakon opštih izbora u januaru, premijer Abdulah Ensur, koji je kao član Parlamenta glasao protiv zakona, uveravao je ljutite vlasnike veb-sajtova i novinare internet medija da će sarađivati s njima da bi se pronašlo rešenje zasnovano na dobroj volji. Međutim, 2. juna ujutru dogodio se virtuelni masakr, pošto su lokalni internet-provajderi dobili naređenje da Jordancima blokiraju pristup stotinama novinarskih veb-sajtova, uključujući AmmanNet.
Iako su informacije još uvek u velikoj meri dostupne na Fejsbuku i drugim međunarodnim sajtovima, poverenje javnosti u Vladu je ozbiljno narušeno. Povratak tog poverenja će sigurno biti dug i težak proces. Ako internet više nije prostor za slobodu izražavanja, javnost će potražiti druge platforme koje mogu da je garantuju, žudeći za otvorenošću koja je zaštitni znak „arapskog proleća“.
Autor je kolumnista na Almonitor.com i bivši profesor žurnalistike na Univerzitetu Prinston
Copyright: Project Syndicate, 2013.
www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
