Novi izazovi za forenzičko novinarstvo

slika: canva
slika: canva

Šta nas briga što nekom ili nikom to nije važno; novine nikad nisu bile samo tiraž i remitenda, zašto bismo pristali na to da budu kliktaji. Dodiri kažiprsta koji nam u trećem pasusu otkrivaju „kako je ona njemu uzvratila!“; smeštajući u knjigovodstvo izgubljene ljudskosti još jednu novu šarenu priču koja ne traži mentalni napor

Žiri novinarske nagrade za etiku i hrabrost „Dušan Bogavac“ odlučio je da nagradu za 2022. godinu dodeli novinarki Danasa Snežani Čongradin, čime je na ozbiljan način, s punim uvažavanjem, vratio pravo građanstva ratnim zločinima, nezatvorenoj temi koja je i naučna disciplina, a u eksjugoslovenskim regionalnim okvirima sveobuhvatna polička filozofija. Bez koje se ne izlazi ni na pijacu, a nekmoli na izbore. 

 

Ništa se novo nije dogodilo, o ratnim će zločinima pisati ljudi koji su to i dosad činili, ali će im se, možda, pridružiti kolege koje nisu bile ni rođene kada su prva zverstva počinjena i kada je iz naših života definitivno otišao mir –  život bez bojazni da ćemo ime nekog svog pročitati na dugačkim spiskovima stradalih. 

 

Pomenimo, dakle, ovom prilikom činjenicu da je žiri skromno uticao na tekuću domaću pisačku produkciju, podsetimo se i nespornih, bez preterivanja najvrednijih novinarskih imena koja su se hrvala sa ovom temom. Dostojanstveno, pošteno, znalački, nadasve oslanjajući se na istinu, na svedoke-žrtve. Gledajući scene smrti i nasilja koje dolaze, slušajući o njima od onih koji ne mogu i ne žele da lažu.

 

Svojevremeno je o sebi i kolegama koje se bave ovom temom ugledni kolega Dejan Anastasijević koji više nije sa nama kazao da se bave forenzičkim novinarstvom. Nažalost, to vreme nije prošlo, novi su izazovi tu, ali forenzičkog novinarstva nema. Kao da je negde duboko, u moru internet prostranstva, ostala nekad neutaživa želja za dokazivanjem nespornog, suočenja sa, iskoristimo sintagmu Mirjane Miočinović, „nemoći očiglednog“. Kao da se empatija izgubila kliktanjem i, što je još strašnije, kao da više ne izazivaju simpatičke reakcije ni činjenice, ni mrtvi, ni živi koji su gledali smrt svojih najdražih. 

 

Ovde napravimo i lagani otklon, nije sve ovo isključivo stvar novinarstva, štaviše, čitalačka publika je ćudljiva nepostojana, ali, suočeni smo sa amputacijom ljudskih prerogativa. Mogu se tome prepustiti nauka i umetnost, stvar slobodne volje, ali, nekako, odnekud, iz mraka uredno složene dokumentacije autora-forenzičara, kao da dopire poziv da se još nešto proveri, da podsetimo šta je sa ovom ili onom porodicom, sa novorođenčetom koje nije upoznalo roditelje. 

 

Pa, šta nas briga što nekom ili nikom to nije važno; novine nikad nisu bile samo tiraž i remitenda, zašto bismo pristali na to da budu kliktaji. Dodiri kažiprsta koji nam u trećem pasusu otkrivaju „kako je ona njemu uzvratila!“; smeštajući u knjigovodstvo izgubljene ljudskosti još jednu novu šarenu priču koja ne traži mentalni napor.  

 

„Mora se braniti šuma ili brdo od bahatih kompanija, a pre toga bi bilo obavezno da kao društvo istražimo da li ima još kojih sekundarnih ili tercijalnih grobnica zaostalih iz ratnih godina; mora se braniti voda od zagađivača i uzurpatora, nema sumnje, no morale bi se istražiti neka jezera, prirodna i akumulaciona, jer je moguće da još neka hladnjača sa leševima leži na nekom dnu; moramo da stvorimo nezavisne institucije, a preduslov je da razotkrijemo i lustriramo sve koji su se gadno ogrešili o zakone, kodekse i čovečnost”, izgovorio je predsednik NUNS-a Željko Bodrožić povodom dodele Nagrade Snežani Čongradin. 

 

Staro je opšte mesto da se svo ovo čini zbog toga da se zločini ne bi ponvljali, ali u srbijanskim je uslovima ta konstatacija zasad deluje besmisleno, pošto nije prošlo ni trideset godina od otkrivanja masovnih grobnica, a establišment se oslonio na stare oprobane laži i izmišljotine; tako su sekundarne i tercijerne masovne grobnice u Batajnici, na 20 minuta vožnje od Terazija, postale „navodne“, svi zločini Srba počinjeni kao državni posao sporadični incidenti. Vraća se u javni govor maloumna tvrdnja da Srbi ne mogu počiniti ratne zločine „samim tim što su pravoslavci“, a u laganju prednjači bivši i zaboravljeni predsednik države, odnosno marginalne političke skupine Boris Tadić. Želeći, valjda, da bude veći predsednik od Vučića, možda i od Miloševića, primičući se njemu tako dalekoj veličini Milana Milutinovića. Uzaludno bežeći od toga da bude niko. Malo je čak i na srbijanskoj političkoj sceni ljudi koji ovako masno lažu, čuvajući koljački državni kontinuitet: „Srbija se suočila sa svojim zločinima, izvinila se za njih i počinioci su odgovarali. Zato danas podignute glave možemo da govorimo o zločinima nad našim narodom. A ako, pak, mislite da se zločin leči zločinom, onda ne mislite dobro…“ 

 

To je Srbija danas, to je poimanje politike koje podrazumeva da je dozvoljeno lagati, pogotovu ako je u državnom interesu, a državni interes u Tadićevom smislu samo je drugi naziv za umišljenost deklasiranog državnika notes-kupusara u kojima leže brojevi ugašenih telefona, tako važnih za Srbiju („Glasove mrtvaca naći ću po njima“ – Osip Mandeljštam). To je čika-Dobričin patriotski praktikum za klanje: „Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno…“ 

 

I zato nam je potrebna nova generacija „forenzičara“, da nijedan političar više ne može da slaže poreske obveznike, kada je o ratnim zločinima reč. Jer će dovoljna većina – zvuči idealizujuće, ali, od toga se ne poseže za kamom – znati da je finansirala srebrenički genocid, opsadu Sarajeva, Vukovarsku operaciju, kosovsku operaciju Potkovica, zločine u Meji, Velikoj i Maloj Kruši, Suvoj Reci, Podujevu…

 

Tema je velika, zahtevna, od nje se ne stiče popularnost, zbog nje se dobijaju pretnje. 

 

Samo je jedna od onih – možda najvažnija – koja treba da sačuva ljudskost i zanat. 

 

 

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno nr izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tagovi

Povezani tekstovi