Intervju

Novinar Branko Žujović: U Subotici novinari vežu tastaturu gde im politička moć kaže

Foto: Privatna arhiva

„Ako novinar često nije baš novinar i pritom još strepi za bilo kakvu platu, dok mu gazda iz ofa projektno pelješi budžet i preti otkazom, o kakvoj novinarskoj solidarnosti možemo da govorimo?“

U ovom sumraku vremena, kada na dnevnom nivou novinari i novinarke više ne mogu da prepoznaju da li su ugroženi, naziru se mali, skoro pa nevidljivi, ali ipak značajni pomaci za bezbednost novinara u Srbiji.

 

Pa je tako 27. maja, pred Osnovnim sudom u Subotici, prvostepeno osuđen Branko Ćirjaković, politički aktivista Srpskog slobodarskog pokreta, na kaznu zatvora od osam meseci zatvora, uslovno na dve godine, zbog pretnji i ugrožavanja sigurnosti uredniku Subotičkih.rs i novinaru nedeljnika Pečat, Branku Žujoviću, i novinaru Novih subotičkih novina Milutinu Mitriću.

 

“Presuda protiv mog imenjaka Ćirjakovića, u krivičnom postupku koji je protiv njega povelo Osnovno javno tužilaštvo u Subotici zbog dela koja ste pomenuli, vredi onoliko koliko, kako bi to verovatno rekao Vilijam Šekspir, ima simbolike u letu vrapca. Budući da je prvostepena, ona je trenutna, da ne kažem mala ili epizodna pobeda novinara nad politički angažovanim nasiljem i primitivizmom. Imajući, međutim, u vidu činjenicu da je sud u mojoj privatnoj parnici, povedenoj zbog povrede časti i ugleda, Ćirjakovića već osudio na novčanu kaznu i da ovih dana očekujem pravosnažnost te presude, kao i da su oboje sudija u ovim procesima pokazali zavidan nivo nepristrasnosti i profesionalnosti, mogu na osnovu tog iskustva da zaključim da pomenute presude ulivaju izvesnu nadu meni, a možda i mojim kolegama. Pritom sam savršeno svestan da u pravosuđu ima mnogo korumpiranih sudija i tužilaca spremnih da naude svima, pa i novinarima, baš kao što u novinarskom svetu ima puno korumpiranih novinara“, rekao je Branko Žujović.

 

NUNS: Šta za Vas znači ova presuda? Vraća li Vam veru i nadu u domaće pravosuđe?

 

Branko Žujović: Ova presuda za mene lično znači samo jedno: početak kraja zaista mučnog perioda za moju porodicu koja je ipak najviše pretrpela i mene. Možemo to da nazovemo i svetlom na kraju tunela. Kada vam neko, doslovno iz dana u dan, mesecima, iz godine u godinu, preti da će vas fizički ugroziti i pritom vas doslovno svakodnevno vređa na najgnusniji način, psovkama koje svojom konstrukcijom ne pripadaju sferi normalnog, tvrdeći usput da vam je majka, koja je u tom trenutku na samrti, bila kriminalac ili da vam je deda bio komunistički ratni zločinac, iako to ni jednim slovom nema veze sa stvarnošću, već naprotiv, pa kada vas preko tabloida kao što je “Afera” zaspu tvrdnjama da ste “antisrbin”, plaćenik hrvatsko-albanske mafije i ni manje ni više nego saradnik Nasera Orića, to stvara izvesnu psihozu, komplikuje ili vam čak ugrožava život.

 

U toj hajci, čija je okosnica svojom istrajnošću bio Ćirjaković, pojavljuje se odjednom na klik od vas neki polusvet koji je robijao u Sremskoj Mitrovici zbog trgovine narkoticima. Počinju da se oko vas roje botovi. Ličnosti koje nisu opisane ni u najtrivijalnijoj literaturi. Osim što vas vređaju, tvrde da ste ustaša. Pokušavaju da vas ponize na najprljaviji mogući način. Neki od njih vam poručuju da znaju kada dete vodite u vrtić i gde. Poručuju vam da će vas prebiti u gradu… Mlad čovek, čiji je otac za novac pokušao da ubije nekog ukrajinskog biznismena, zbog čega je na robiji, poručuje vam da pripazite od čega živite…

 

Ćirjaković i on su zaposleni u gradskoj upravi. Potom vam drži lekcije iz svetosavlja i rodoljublja. Hajke te vrste više nema otkako Bogdan Laban više nije subotički gradonačelnik. Teško mi je da zamislim da bi, nakon svega što je sudu predočeno, presuda mogla da bude poništena ili preinačena. Ne znam imam li poverenja u pravosuđe, ali poverenja u sudije sa kojima sam se do sada sretao itekako imam.

 

Jedan od aktuelnijih slučajeva jeste paljenje kuće novinaru Milanu Jovanoviću, mukotrpan proces je bio u pitanju, ali su nalogodavac Dragoljub Simonović i počinioci tog zločina takođe prvostepeno osuđeni, te je to bila “mala pobeda institucija“, kako ih je zamenik tužioca Milovanović nazvao. Međutim, taj slučaj sada dolazi do raznoraznih pravnih prepreka u poslednjem periodu. Ne bi trebalo unositi pesimizam, ali osećate li možda bojazan i za Vaš slučaj?

 

– Mislim da je plamen sa kuće Milana Jovanovića iz jednog ipak neočekivanog ugla osvetlio društveni sistem koji je u tom trenutku bio bez odela. To je sada krupno pitanje na nacionalnom nivou oko kog možda nastaje nekakva borba. Sa druge strane, Ćirjaković nema nikakav značaj, osim možda u salonu za tetoviranje. On je jednokratno upotrebljen kao siledžija i psihička toljaga. Teško mi je da zamislim da bi bilo ko zbog njega pokušao da utiče na pravosuđe.

 

Branko Ćirjaković već ima istoriju pretnji prema novinarima, ali se postavlja pitanje šta je, zapravo, pozadina svih tih napada?

 

– Odgovor na to pitanje dao je sam Ćirjaković u jednoj svojoj objavi, kada mi je poručio „da nas je razbio zajedno sa svojim prijateljem Bogdanom Labanom“. Laban je, podsetiću vas, bivši gradonačelnik Subotice koji je pretio svom sugrađaninu čupanjem grkljana i nazuvanjem betonskih cipela. Sajt koji sam uređivao 2018. godine objavio je slike Labanovih zgrada na crnogorskom primorju. Pitao sam, isključivo kao novinar, odakle bivšem saobraćajnom milicioneru, cariniku, direktoru zoološkog vrta i Elektrovojvodine imovina vredna više milina evra. Od toga je sve počelo.

 

Pisao sam potom o fiktivnom zaposlenju političkog analitičara Branka Raduna u subotičkoj bolnici. O pokušaju promene tenderske dokumentacije za izgradnju palićke kanalizacije, kada je trebalo da ugrade tehnički neadekvatne, a znatno skuplje cevi, iako se radilo o međunarodnom projektu. To se na kraju nije ostvarilo. Pisao sam o svečanom otvaranju centra za vantelesnu oplodnju u subotičkoj bolnici koji uopšte nema dozvolu za rad. O čoveku koji odlučuje o dodeli poslova u vezi sa saobraćajnom signalizacijom, a paralelno je zapsolen u BiH u kompaniji čijim firmama – ćerkama u Srbiji dodeljuje poslove.

 

Na koncu, pored dosta drugih osetljivih tema, pisao sam i o pokušaju iseljenja buregdžinice “Spartak”. Buregdžinica “Spartak” je jedan od urbanih markera Subotice. Moja generacija je posle provoda u gradu išla na burek u “Spartak”. Drži je porodica poreklom iz Tetova koja je u Subotici prisutna osam decenija. Lokalni moćnici pokušali su da ih isele iz objekta pre isteka ugovora o zakupu. Objavio sam to, a onda su me proglasili za čoveka koji se zalaže za nezavisnost Kosova i Metohije i prijatelja terorista, jer su vlasnici “Spartaka” poreklom Albanci. Objavili su snimak momačke večeri u jednom od restorana u Tetovu i napisali da su po sredi Albanci koji u subotičkoj buregdžinci “Spartak”, naoružani, pljuju Srbiju i veličaju nezavisno Kosovo, iako se na snimku zapravo čuje neka albanska svadbarska pesma o mladoj koja odlazi u drugu porodicu. Koliko sam saznao, policija je utvrdila činjenice na licu mesta u samom “Spartaku”, ali tužilaštvo nikada zbog toga nije reagovalo.

 

Je l’ neko od predstavnika vlasti se obratio Vama ili kolegi Mitriću povodom tog slučaja?

 

– Meni se niko od predstavnika vlasti nije obraćao, nisam siguran, ali mislim da se niko nije obraćao ni Mitriću. Značajan broj protagonista onoga što se naziva politikom u Subotici, a vidim da je tako i u ostatku zemlje, pretnje i uvrede smatra za legitiman vid izražavanja nečega za šta oni veruju da su politički stavovi. Među njima je i sam Ćirjaković koji je na sudu tvrdio, parafraziram, da su pretnje otprilike metafore, a psovanje i uvrede stil ličnog izražavanja.

 

Jeste li naišli na podršku i solidarnost koleginica i kolega? Kako su reagovali?

 

-Zahvaljujem Nezavisnom udruženju novinara Srbije koje je, iako nisam član ovog udruženja, od početka pomno pratilo šta se dešava sa mnom i o tome obaveštavalo javnost. Tu je i moje Udruženje novinara Srbije koje je sa još nekolicinom kolega reagovalo u nekoliko navrata. Ali, to je Beograd. U Subotici novinari vežu tastaturu gde im politička moć kaže. Niko od njih, osim ponekad portala Grad Subotica koji je povremeno prenosio vesti, nije objavio o ovome što govorim ni reči. Dakle, ni o neprijatnostima kojima sam bio izložen, ni o zaista važnim temama o kojima sam pisao. Oni uživaju punu slobodu da prenose zvanična saopštenja. Stvarnost ih se dubinski ne tiče previše.

 

Uzmimo Branka Ćirjakovića kao ogledan primer osobe koja ne preza da preti novinarima. Kako smo došli do toga da novinari i novinarke postano dežurne vreće za udaranje raznoraznih ćirjakovića?

 

– Pre tri decenije dato je svakoj budali da u svom golubarniku na tavanu može da okači predajnik i otvori radio stanicu, kasnije i televiziju. Doživeli smo inflaciju “novinara”. U Subotičkim novinama, koje sam uređivao 2011. godine, članica redakcije me je pitala imamo li mesto u rubrici za kulturu. Drugar joj je otvarao kafić, pa je htela da napiše vest o tome. U drugom nedeljniku tadašnjim novim članovima upravnog odbora, svi od reda su bili iz sveta politike, nije bilo jasno zašto je novinama potreban lektor. Ako novinar često nije baš novinar i pritom još strepi za bilo kakvu platu, dok mu gazda iz ofa projektno pelješi budžet i preti otkazom, o kakvoj novinarskoj solidarnosti možemo da govorimo?

 

Projekat  Slobodni novinari – temelj profesionalnog izveštavanja se realizuje u okviru projekta “ Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj Uniji“ koji se sprovodi u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom.

Tagovi

Povezani tekstovi