Novinar L. Koen i potraga za istinom

Mediji ponekad, mada ne često, postanu tema umetnosti. Odraze štampanog novinarstva srešćemo u Pikasovoj „Gernici“. Četrdeset godina nakon „Gernike“ objavljen je evergrin i pesma koja je sama za sebe postala referenca u popularnoj kulturi. U pitanju je „Stayin’ Alive“ sastava Bi Džiz. Refren je toliko zarazan da se malo ko osvrne na sam tekst, a već na početku imamo poruku o medijima: We can try to understand/ The New York Times’ effect on man, peva popularni trio u preuskim pantalonama.

Umetnici promišljaju o uticaju medija, direktno ih komentarišu. Bob Dilan je rekao kako nema razloga da čita Tajm ili Njuzvik, jer ti magazini imaju previše toga da izgube da bi štampali istinu.

Umetnici oslikavaju ili zapisuju i ono što bismo mogli da tumačimo kao osnovne principe novinarstva. To je uspeo Lenard Koen, kanadski pesnik i muzičar u čijim stihovima su uklesani motivi ljubavi, odnosa dobra i zla, dilema svojstvenih čoveku i – istine. Naravno, nije imao nameru da se bavi novinarstvom u svojim pesmama, još manje da uspostavlja pravila ljudskog postupanja, i upravo zato je njegov život bila poezija. U njoj ne mora da bude univerzalne istine, ona je prostor različitih tumačenja. Paradoksalno, neko bi mogao da upita – zar upravo to nije današnje novinarstvo?

Poet L. Cohen

Koen je u svom stvaralaštvu našao prostora za medije. U pesmi „In My Secret Life“ peva o tome kako ga na plač tera pogled na novine, jer niko više ne mari da li ljudi žive ili umiru. Po njegovim rečima, „diler“ želi da misliš da je ili crno ili belo, te se zahvaljuje Bogu što to nije tako jednostavno – u njegovom tajnom životu.

U tom „dileru“ mogli bismo da vidimo novinare i urednike, njihovu težnju da pojednostave stvarnost, da polarizuju svet uz tvrdnju da prikazuju stvari onakvima kakve one jesu. Kod Koena to nije tako, barem ne u njegovom tajnom životu, što bi možda moglo da znači da u njegovom drugom životu, onom javnom, pristaje na igru pojednostavljenosti, na crno-beli svet koji vodi u konformizam.

Potom, u pesmi „Democracy“ Koen ukazuje na mogućnost medija da pasiviziraju. Poručuje da je sentimentalan, voli zemlju, ali ne može da podnese scenu, nije ni desno, ni levo, a zatim zaključuje: I’m just staying home tonight/ Getting lost in that hopeless little screen.

Reporter L. Cohen

Rob sam istine, iako to nisam planirao, zapisao je Koen 1985. godine. U njegovoj poslednjoj zbirci pesama „The Flame“, napisano je i sledeće: The only news that isn’t boring is the truth/ But, baby, you ain’t selling it. Mnogi mediji bi mogli baš ovako da se opišu, premda Koen nije imao nameru da analizira vrednost novinarskih proizvoda.

I tu dolazimo do ključnih stihova kojima bi mladim novinarima i novinarkama lepo moglo da se objasni šta je suština profesije kojoj će robovati. U pesmi „It’s Torn“, posthumno objavljenoj, Koen se bavi pitanjem istine, planski, čiji je rob, neplanski. Dakle, zapisuje:

Come gather the pieces
All scathered and lost
The lie in what’s holy
The light in what’s not

Novinarski posao zaista ponekad deluje tako. Sakupljate deliće koji su razbacani po gradu, arhivama, internetu, ljudskim životima. Tragate za njima ne biste li sastavili priču, ne bi li ona bila što bliže istini. To čine mnogi, ono po čemu se ističe hrabro novinarstvo jeste spremnost da zađe u prostore u koje drugi ne žele. Odnosno, kako peva Koen, da se otkrije laž u onome što je sveto i svetlo u onome što nije.

Hrabrost je vrlina, a hrabro je ukazivati na lažne heroje, lažne svece, samoproglašene autoritete. Isto tako, važno je biti glas onih koji su prokazani, koje je društvo odbacilo.

Nakon što ste pokušali da sakupite sve te razbacane deliće, da osvetlite svaki aspekt priče, dolazi do objavljivanja, odnosno, kako Koen u istoj pesmi peva:

The story’s been written
The letter’s been sealed
You gave me a lily
But now it’s a field

Neko je napisao priču, neko ju je potom zapečatio, odnosno urednik ju je pregledao i ona je spremna. I šta je ona, šta je ta priča? Ta priča je tek jedan cvet nastao iz semena informacije. Njena vrednost je u tome što može da utiče, može da menja pejzaže, mišljenja, živote. Ta priča je jedan cvet, a iz tog cveta nastaje čitavo polje. To polje, to je uticaj.

Ti mali cvetovi pojavljuju se svakog dana. BIRN (Balkanska istraživačka mreža Srbije) objavila je prošle godine da je Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju podelilo čak 5,6 miliona evra nevladinim organizacijama za unapređenje položaja žena u Srbiji, pomoć porodicama i mladima. Ovo bi mogla da bude sjajna vest, jer, naizgled, država izdvaja sredstva za osnaživanje žena i prevenciju vršnjačkog nasilja.

Međutim, novinari BIRN-a su sakupljali skrivene deliće, bili su strpljivi, proveravali su i došli do saznanja da je najviše novca dodeljeno fantomskim organizacijama. Otkrili su da je ministarstvo dalo milione za obuke o vršnjačkom nasilju koje se nisu dogodile. Efekat ovakve priče nije samo da rasvetli zloupotrebu, zbog nje i postavljamo pitanja – u kakvoj to državi živimo, ko to odlučuje u naše ime?

Zahvaljujući istraživanju BIRN-a javnost je saznala na koji način se troši njihov novac, a Komitet pravnika za ljudska prava podneo je krivičnu prijavu protiv tadašnjeg ministra Ratka Dmitrovića i neimenovanih osoba koje su učestvovale u dodeli novca. Novinari su izuzetno važni kada institucije ne rade svoj posao.

Prisetimo se, na primer, priče o zlostavljanju dece u Katoličkoj crkvi, groznim uslovima rada za vijetnamske radnike u Linglongu, kol centra vladajuće stranke, istraživanja KRIK-a o imovini političara. Gde god da vas pogled nanese videćete važne cvetove od kojih nastaje polje, priče čija svetlost oteža poslove u mraku i koje, ponekad, nečiji život učine boljim. Takvo novinarstvo čini javnost informisanijom, a ljudi su ti koji treba da pružaju otpor lavini zloupotreba.

Student Z. Strika

Pre nego što sam upisao fakultet, pohađao sam novinarsku radionicu. Jedan od mentora bio je Miodrag Sovilj, koji je upitao zbog čega bismo hteli da se bavimo novinarstvom. Odgovorio sam – zbog istine, na šta je on rekao da je taj odgovor čekao. To me je učinilo ponosnim, premda mi je „istina“ delovala najopštije od svih mogućih odgovora. Ne znamo šta je istina, ali bismo dobar deo svog života posvetili upravo njoj.

Vrlo brzo nakon što sam počeo da se bavim novinarstvom, raspršile su mi se iluzije o slobodi, o idealima. Mnogi mediji osuđeni su na to da jedno prećutkuju ne bi li nešto drugo mogli da podele sa javnošću.

To može da obeshrabri, ali ne treba zaboraviti jednu jednostavnu stvar – istine ima u medijima, ali ona postoji i van njih. Ukoliko je negde zarobljena, pojaviće se na nekom drugom mestu u svoj svojoj činjeničnoj slobodi.

Tako će biti sve dok ima onih koji slušaju, koji su spremni da sakupljaju komadiće, da zadiru u sveto i ukazuju na to da nije sve crno-belo. U suprotnom, ono što se naziva novinarstvom postaće isprazno, što bi obradovalo mnoge moćnike. Tada će i ono moći da se opiše rečima kojom je Koen opisao sopstvenu karijeru:

So little to say – so urgent to say it.

Izvor: FakeNews Tragač