– Kolega i ja izašli smo iz auta i krenuli ka graničnom
prelazu ne bi li napravili snimak. Bilo je oko sedam sati uveče, gusta prašina
svuda oko nas, jer su buldožeri nešto kopali… Odjednom je počela da proleće
grupa huligana. Više i ne znam da li su bili maskirani. Delovali su poput
fantoma. Jedan je zastao, oteo mi kameru i snažno me njome udario po glavi. Pao
sam na zemlju, a krv je šikljala iz rane, svuda oko mene.
Kolegu pored mene su tukli, a onda su otrčali. On se
pribrao, ustao, pridigao i mene i nekako smo došli do puta. Tu nam je stao
meštanin u crvenom jugu i onako krvave odvezao nas u Lešak, do prvog doma
zdravlja, gde su nam ukazali pomoć – ovako počinje priču za Danas snimatelj
novinske agencije Tanjug, Đorđe Spasić, koji je zadobio teže telesne povrede
kada ga je na administrativnom prelazu Jarinje ka Kosovu i Metohiji napala
grupa huligana. Tom prilikom povređen je i snimatelj Davorin Pavlović.
Iako ima iskustva sa ratnim izveštavanjem, jer je godinama
snimao po ratištima kako na Balkanu, tako i širom sveta, posebno na Bliskom
istoku, Spasić kaže da na neke stvari čovek ipak ne može da ogugla.
– Snimao sam većinu demonstracija po Beogradu godinama
unazad i tu sam doživljavao najveće neprijatnosti. Kada su ovi huligani počeli
da lete ka Jarinju i da pale prelaz, prvo što sam pomislio je „Bože, znaju li
oni šta rade?“ – priča Spasić. Epilog prošlonedeljnog napada je rana na glavi
duboka pet centimetara i tri kopče. Svakodnevna terapija i lečenje
medikamentima, do daljnjeg.
Napad na snimatelje Tanjuga poslednji je u nizu napada na
pripadnike novinarske branše, kojim se ponovo postavlja pitanje koliko su
medijski poslenici bezbedni u obavljanju svog posla. Iako novinarstvo po sebi
spada u rizičnije profesije, može li se položaj novinara donekle zaštiti bar
kada je njihova bezbednost u pitanju?
Predsednici dva najveća novinarska udruženja u Srbiji, UNS i
NUNS, Ljiljana Smajlović i Vukašin Obradović saglasni su da je novinarstvo sve
opasnije zanimanje u Srbiji, a da tome doprinosi i odnos vlasti prema medijima,
kao i blage kazne prema napadačima na pripadnike „sedme sile“.
– Napadi na novinare samo su posledica a uzroci su mnogo
složeniji. Novinari ne mogu i ne treba da budu „beli medvedi“ ali dok god se
policija, istražni organi i pravosuđe ponašaju neodgovorno prema nasrtajima na
novinare ovakvih slučajeva će biti i to sve više – ocenjuje za Danas Vukašin
Obradović, predsednik Nezavisnog NUNS. On dodaje da sve veći značaj
informacije, odnosno presudan uticaj javnog mnjenja na globalna zbivanja, povećavaju
bezbedonosne rizike po novinare.
– U vremenu kada se ratovi dobijaju, ne oružjem, mediji
postaju bojno polje na kojem su novinari često žrtve. U Srbiji bezbednost
novinara je bitno ugrožena. Podsetiću vas samo da troje naših kolega, Brankica
Stanković, urednica Insajdera, Veran Matić, glavni i odgovorni urednik B92, i
Vladimir Mitrić, dopisnik „Večernjih novosti“, žive i rade uz svakodnevno
policijsko obezbeđenje. Imali smo i premlaćivanje Teofila Pančića, kolumniste
nedeljnika „Vreme“ – podseća Obradović, navodeći i brojne primere ataka na
novinare lokalnih medija.
Predsednica UNS Ljiljana Smajlović kaže da je Srbija postala
siromašno, gnevno, ogorčeno i frustrirano društvo, u kom se novinari kotiraju
„jedva nešto malo bolje od političara“.
– Nismo na ceni. Građani nisu zadovoljni medijima i čini im
se da ne ispunjavamo svoju društvenu ulogu – nismo na njihovoj strani, već se
previše dodvoravamo vlasti. To ne znači da smo zaslužili da nas biju, ali ne
verujem da se problem bezbednosti novinara može rešiti samo pojačanim kaznama.
Kada stvari krenu tako loše kako je krenulo u Srbiji, onda se gnev okreće i
protiv društvenih slojeva i profesija koji su građanima u kritičnim situacijama
„pri ruci“. Novinari su „pri ruci“ demonstrantima, koji ne žele da im lik
ostane zabeležen na filmskoj vrpci jer će ih tako policija lakše identifikovati
– kaže Smajlovićeva.
Ona dodaje da prema podacima njujorškog Komiteta za zaštitu
novinara, novinari sve više stradaju u nasilnim uličnim demonstracijama, za
razliku od trenda iz prethodne decenije kada su živote najčešće gubili u ratnim
sukobima ili kao žrtve naručene osvete.
Pored opšte klime u društvu koja toleriše nasilje,
bezbednost novinara, prema rečima Vukašina Obradovića, dodatno je ugrožena
velikim brojem nerasvetljenih slučajeva napada, pretnji i ubistava.
– Drugi faktor koji umanjuje bezbednost novinara jeste
neujednačena sudska praksa i blage kazne kada su u pitanju napadi i pretnje
novinarima. Pojedine sudije izgleda ne razmišljaju kada izriču presude poput
one napadačima na Pančića ili na Boška Brankovića, snimatelja TV B92, da time
direktno ugrožavaju bezbednost svih novinara. Jer, primera radi, ako huligana
koji polomi nogu snimatelju Brankoviću, osudite na 10 meseci kućnog pritvora,
vi otvoreno poručujete: slobodno tucite novinare – ukazuje Obradović.
Ljiljana Smajlović je prisustvovala suđenju napadačima na
snimatelja B92 Boška Brankovića, koji je pretučen na demonstracijama zbog
izručenja Radovana Karadžića Haškom sudu 2008. godine. Kaže da je psihijatrica
na jednom ročištu navela da su se mladići koji su napali Boška osetili
„isprovociranim“ zbog toga što je u njih bila uperena njegova kamera.
– Kod nas, dakle, čitav jedan, nemali deo javnosti veruje da
ima pravo da razbije glavu „donosiocima poruke“, odnosno glasonošama, kako mi
novinari sebe u ovom kontekstu nazivamo. Čitav jedan deo javnosti veruje da sme
da se iskali na kamermanu ako mu se ne sviđa slika na ekranu. I nisam sigurna
da tim mladićima sudije, blagim kaznama, nisu u osnovi dale za pravo. UNS je zbog
Boška Brankovića zahtevao da Krivični zakonik posebno štiti novinare i u tome
smo uspeli. Krivični zakonik je promenjen u avgustu 2009. godine i sada su
slične kazne za nanošenje povreda i za pretnje novinarima kao i službenim
licima, poput policajaca – navodi Smajlovićeva.
Obradović napominje da je pored donošenja adekvatnih
zakonskih rešenja, mnogo važnije sprovoditi zakon, i da pored činjenice da su
novinari dobili status lica koja obavljaju posao od javnog značaja, odnosno da
napadači na novinare mogu dobiti do osam godina zatvora, ugrožavanje
bezbednosti novinara nikada nije bilo sankcionisano blažim kaznama nego u
poslednje vreme. Smajlovićeva dodaje da UNS sada traži da se pooštre kazne i za
nanošenje lakših fizičkih povreda novinarima, ali podseća i da oni koji koji bi
trebalo da štite novinare u Srbiji, ne poznaju dovoljno zakon.
– Ministar policije je nedavno rekao da bi u Krivični
zakonik trebalo uvesti ono što u njemu piše još od 2009. godine – da novinari
imaju status službenih lica kada je o bezbednosti reč – ukazuje Smajlovićeva.
I Brejvik hteo da ubija „sedmu silu“
Ljiljana Smajlović navodi da je Njujork tajms objavio kako
je norveški masovni ubica Brejvik u manifestu objavljenom na internetu napisao
da je toliko ogorčen norveškom štampom da je razmišljao da, umesto ove dece,
pobije najpoznatije norveške novinare na njihovoj godišnjoj skupštini. Bio je
ljut što štampa ne piše o onome što njega muči: imigraciji, islamskoj
opasnosti, pukotinama u norveškom društvenom tkivu…
Mi i Nemci
Sagovornici Danasa slažu se u oceni da potpunu bezbednost
novinara niko ne može da garantuje, ali da razlike ipak postoje u odnosu na
razvijenost i društvenu uređenost pojedinih zemalja.
– Određeni rizici su sastavni deo ovog posla i svako ko
prihvati da se bavi novinarstvom mora da se suoči sa tom činjenicom – navodi
Obradović.
Smajlovićeva smatra da su novinari bezbedniji u uređenijim
zemljama sa stabilnom demokratijom, nego u onim koje se nalaze u nestabilnim
regionima.
– Nije tu reč samo o garancijama i o organizaciji, već u
nivou društvene svesti. U Nemačkoj, primera radi, ne samo što nema ubistava
novinara vezanih za njihov profesionalni rad, već političarima ni na pamet ne
pada da prete novinarima, odnosno da javno pritiskaju nezavisnost i autonomiju
nečije uređivačke politike. Kod nas je neophodno popraviti društvenu klimu kao
i odnos vlasti prema medijima, kako bi naša profesija bila cenjena a novinar
doživljavan kao neko ko radi u interesu javnosti, a ne u interesu vlasti i
tajkuna – zaključuje Smajlovićeva.
