Novinari imaju jedino sami sebe

Snažan je utisak na javnost i novinare ostavila odluka Udruženja novinara Srbije od 21. decembra da njegovi članovi izađu iz Radne grupe za bezbednost novinara iz koje su u martu prošle godine izašli Nezvisno društvo novinara srbije, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Asocijacija medija, Asocijacija onlajn meidja i Lokal pres. Tada smo (Lokal pres) izašli iz ove Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara Vlade Srbije zbog ignorisanja ozbiljnih napada i ugrožavanja sigurnosti novinara i medija u Srbiji.

Više od godinu dana posle toga stvari nisu nimalo bolje. Naprotiv.  Napadi na novinare, pretnje i crtanje mete su postali skoro svakodnevni, a u targetiranju ljudi koji rade u medijima učestvuju upravo najviši predstavnici vlasti .  Da su stvari sve gore pokazuje i ovaj potez UNS-a da se pridruži u ignorisanju Radne grupe koju vodi premijerka Ana Brnabić i tako se pridruži svojim kolegama i koleginicama iz udruženja koja su napravila Koaliciju za slobodu medija.

Dodatni problem je što su vidljivi uglavnom napadi na novinare koj rade u velikim redakcijama u Beogradu. Na lokalu oni ostaju skoro nevidljivi, a novinari ih najčešće ne prijavljuju. Razlozi su uglavnom ti što se u lokalu podrazumeva da je deo posla i poneka pretnja ili napad, ali i to što su nadležni organi (policija i, naročito, tužilaštvo) prilično nezainteresovani i neefikasni i kad dobiju prijavu novinara. Izgleda da je potrebno još rada sa njima, senzibilizacija svih njih, praktična pouka otome kako treba da reaguju u slučajevima kada novinari prijavljuju pretnje i napade.

Ovo nije samo moja percepcija, na to ukazuju i ljudi iz nekoliko lokalnih medija sa kojima sam nedavno razgovarala.

Postoji veliki broj lokalnih novinara koji su ugroženi u svakom smislu, u ekonomskom, bezbedonosnom, ili bilo kom drugom, upozorava Dragan Đorđević, iz Sremskih novina.

Budimović: Lokalni novinari kao siromašni rođaci

“Često se dešava da oni svoje probleme ne prijavljuju i zbog toga statistika koja se prijavljuje sigurno nije tačna i nije potpuna. Postoji mnogo veći broj novinara koji su ugroženi u bezbedonosnom smislu. Mi i danas imamo situaciju da novinari budu fizički ugroženi, da im imovina bude spaljena, da budu proganjani, proterivani, da moraju da imaju policijsku pratnju“, dodao je on.

Smatra da je aktuelno stanje „katastrofa“ i da ovakve stvari ne smeju da se dešavaju u 21. veku u jednoj demokratskoj zemlji.

Članica Komisije za žalbe Saveta za štampu Nada Budimović, dugogodišnja novinarka iz Krušvca, smatra da „baš kako se siromašni rođaci osećaju u svemu, tako se i zaposleni u lokalnim medijima osećaju i kada je reč o opštoj bezbednosti novinara“.

„Rekla bih da su lokalni novinari izloženi većem i perfidnijem dijapazonu pritisaka nego kolege iz beogradskih medija, utoliko pre što se novinari na lokalu smatraju nevažnima i što se na to ne obraća pažnja, pa čak i sami novinari počinju da veruju da je sve što im se dešava normalno i to sami treba da ishendluju“, objašnjava naša sagovornica. 

Ističe i to da se novinari i ljudi iz lokalnih redakcija „retko obraćaju institucijama i retko podižu problem koji imaju sa bezbednošću, sa pretnjama, ucenama, pritiscima raznih vrsta,  uključujući pre svega ekonomske pritiske koji direktno ugrožavaju život njih i njihovih porodica“.

“Stara je istina da mi u lokalnim medijima pišemo o našim komšijama i srećemo ih svakog dana, za razliku od kolega iz nacionalnih medija koji mogu da napišu tekst o nekoj osobi koju nikad i ne vide.  To su svakodnevni stresovi, teške priče koje ljudi doživaljavaju sami i uz podršku svoje redakcije i vrlo malo ih prijavljuju“, objašnjava Nada Budimović.

Prijaviti sve pretnje

Generalna sekretarka Lokal presa Snezana Milošević kaže da su se godinama unazad lokalni novinari navikli da žive sa tim pritiscima i vrlo često nemaju ni vremena, ni želje, ni volje da se žale, jer znaju da se neće na takve stvari adekvatno reagovati, da će izgubiti silno vreme u prepisima, dopisima, nadmudrivanjem sa administracijom sa jedne strane. S  druge strane, mali broj lokalnih medija ima  tu mogućnost i luksuz da sebi dozvoli da gubi vreme. 

„Zapazili smo da, tek kada  direktno razgovaramo sa lokalnim novinarima možemo da saznamo koji su to pritisci na njih, a često ni oni sami to ne prepoznaju sve dok to glasno i jasno ne ispričaju drugima“, objašnjava Snežana Milošević.

Zvonko Damnjanović iz Novih knjaževačkih novina kaže da su novinari u lokalnim sredinama vrlo ugroženi.

„Redovno se događaju i fizički pritisci na naše kolege i koleginice, a u nekim sredinama to ide dotle da nemaju slobodu kretanju, da moraju da se javljaju državnim organima, što otežava i obeshrabruje mlade ljude da se bave ovim lepim i izazovnim poslom“ , kaže Damnjanović.

Smatra i to da i oni novinari koji znaju gde i kako mogu da prijave pretnje ne koriste. takav mehanizam.

„Trebalo bi da na svojim portalima postavimo kajronm sa uputstvom za prijavljivanje ugrožavanja, kao što stavljamo glavne vesti. Vrlo je važno da imamo pisani trag o prijavi, makar to bilo i NN lice“, smatra naš sagovornik.

Bratuljević: Ne znamo dovoljno o pritiscima na lokalne novinare

Problem bezbednosti, ugrožavanja i pretnji ljudima koji rade u lokalnim medijima je jedan od ozbiljnijih problema, upozorava medijska ekspertkinja Natalija Bratuljević.

Ne znamo dovoljno o pretnjama lokalnim novinarima. Uvek čujete informaciju kada je napadnut novinar u nekom od većih i prepoznatljivih medijaodnosno te informacije retko dođu i do stručne, a kamoli šire javnosti“, smatra Natalija Bratuljević. 

Ona upozoravana to da su „metode i načini postali perfidniji”.

„Nekada su postojali jasni i direktni vidovi pretnji i pritisaka i znalo se kako se na to reaguje. Tu je nulta tolerancija svih aktera potrebna, ali danas postoje neki drugačiji načini vršenja pritiska na medije. Nema dovoljno novinara u redakcijama, danas u pojedinim gradovima ili opštinama angažuju službe koje kreiraju sadržaja i besplatno dostavljaju portalima i medijima. To su informacije o tome šta rade gradske službe i smatram da je reč o novom, takozvanom soft pritisku na medije“, smatra Natalija Bratuljević.

Građani traže istinu

Ono sa čim se novinari u lokalu sreću skoro svakodnevno jeste veliki talas kritika da ne pišu istinu i ne objavljuju sve informacije. S druge strane, po komentarima na fejsbuku koje građani ostavljaju i na stranici JUGpressa jasno je da su vrlo ogorčeni na novinare i medije, ali i to da izjednačavaju sve novinare i sve medije. Tako se ogorčene i besne kritike upućuju i na račun malobrojnih medija, naročito lokalnih, koji rade ovaj častan i odgovoran posao u isključivom interesu javnosti i u skladu sa novinarskim standardima i Kodeksom novinara. Upravo na lokalu je možda vidljivije da je vlast uspela da relativizuje sve ali i da zamagli suštinu odgovornog novinarstva.

Takođe, evidentne su pojave da se rastakanje novinarstva i u lokalu nastavlja i na taj način što se senzacionalističko novinarstvo, sa vrištećim naslovima i tekstovima u kojima nema ni trunke ozbiljnih kritika vlasti i njenog postupanja u različitim oblastima, naročito kada troši novac građana, predstavlja kao “nezavisno” novinarstvo.

Neki mediji i novinari beskrupulozno naplaćuju svoje tekstove ili priloge, što javnost ponegde doživljava kao dokaz da su svi novinari i mediji takvi i da je “normal” da im se preti, jer drugo nisu ni zaslužili, zbog takvog svog ponašanja. No, kada su u pitanju ozbiljni slučajevi pretnji i ugrožavanja bezbednosti, realno se malo šta konkretno čini. I tu isključivu odgovornost snose instutucije sistema. Na jugu je najdrastičniji slučaj OK radija koji je, zapravo, ogolio nespremnost institucija da reaguju čak ni da sprovedu sopstvene odluke i rešenja. Takođe, ovaj slučaj je pokazao i kako stvarno izgleda baviti se novinarstvom u sredini u kojoj imate vrlo vidljiv slučaj kriminala koji se “isplati” i koji ima očiglednu zaštitu na visokom političkom nivou.

Da li treba onda zameriti lokalnim novinarima što se nisu baš aktivno bavili ovim slučajevima kriminalnog ponašanja iste osobe – uzurpatora prostorija lokalnog radija pre toga? Ovo je vrlo ozbiljno pitanje, za novinare u lokalu od životne važnosti. Odgovor nemam. Kao što ne mogu da odgovorim ni na pitanje da li je uopšte realno očekivati da u Srbiji  postoji bilo kakva politička volja da se novinari zaštite.

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno nr izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.