ENNa ovom prostoru egzistira oko 30 medijskih kuća, dok za prestoničke medije radi blizu 20 dopisnika, od čega je najveći deo u honorarnom statusu.
U šest decenija dugoj istoriji najstariji nedeljnik na jugu Srbije „Slobodna reč“ preživljava svoje najteže dane. List je privatizovan tako što je 13 radnika otkupilo preduzeće koje nema svoje prostorije i ni štampariju. Poslednji podaci govore da su zarade neredovne, jer od tiraža ne može da se preživi.
– Trudimo se da dodatne prihode obezbedimo prodajom oglasnog prostora ali i tu imamo probleme naplate, pa se nalazimo u nekoj vrsti začaranog kruga gde novac obezbeđujemo samo za tekuće troškove, u prvom redu štampariju, telefon i neophodan materijal za rad – pojašnjava stanje u listu jedan od vlasnika „Slobodne reči“ novinar Dragorad Stanić.
Radio televizija Vranje koja je od RRA dobila regionalnu frekvenciju još uvek se finasira iz opštinskog budžeta, jer je bar za sada privremeno zaustavljena privatizacija opštinskih medija. Slična situacija je i u RTV Bujanovac, s tim što u ovoj medijskoj kući emituju i program na albanskom i romskom jeziku.
– Određenu sigurnost novinarima daje činjenica da su zarade iako ne velike bar redovne u našoj kući – kaže direktor i glavni i odgovorni urednik RTV Bujanovac Džahid Ramadani, koji je i bio jedan od glavnih zagovornika odlaganja privatizacije RTV Bujanovac.
U ovoj opštini radi i Televizija „Spektri“, koja program emituje na albanskom jeziku, i koja sa svojim kapacitetima pokušava da deluje profesionalnije i objektivnije od RTV Bujanovac.
– Prinuđeni smo da se borimo po tržišnim principima, jer smo svesni činjenice da samo kvalitetnim programom možemo da obezbedimo i reklamni prostor, a samim tim i zaradimo više – kaže urednik u RTV Spektri, Jeton Ismailji. Po njegovom mišljenju neophodno je da i RTV Bujanovac bude privatizovana čime bi se stvorili podjednaki uslovi za poslovanje po tržišnim principima.
Ova albanska lokalna televizija nije dobila frekvenciju na konkursu RRA, ali se nadaju da će ta, kako kažu, „greška biti ispravljena“.
Većina novinara s juga Srbije stanje u profesiji, kada je u pitanju nivo stručnosti, ocenjuje u najmanju ruku kao katastrofalno.
Podela u ovoj oblasti svodi se na dopisnike prestoničkih listova i televizija, koji su uspeli da sačuvaju dignitet profesije, između ostalog i zbog visokih standarda koje nameću listovi i televizije za koje rade, zajednička je ocena dopisnika koji s juga Srbije rade za beogradske listove i televizije.
Najveći broj poslenika sedme sile na jugu Srbije je u profesiju ušlo bez dovoljne stručnosti pa se u prvom redu na lokalnim radio stanicama mogu čuti svakojaki „biseri“. Većina vlasnika medija nema nameru da ulaže u školovanje i obrazovanje onih koji staju pred mikrofon pa su onda i posledice jasno uočljive.
– Danas je teško obezbediti dobrog novinara za TV program, jer takvih je u Vranju, ali i na jugu Srbije malo. A, ako i uspete da takvog novinara dovedete u televiziju morate i da ga platite, a te mogućnosti su dosta skučene – kaže vlasnik RTV Fokus iz Vranja Dragan Mladenović.
U šarenilu onih koji bi trebalo da kreiraju javno mnjenje juga Srbije, gledaoci i čitaoci su često zbunjeni, pa utehu traže u TV programima sa nacionalnom pokrivenošću i onim pisanim medijima koji nude često površnu tabloidsku informaciju. U tom kontekstu nije reč samo o ceni tih novina, već i o „potrebi za površnoću u informisanju“.
Opšta ocena novinara koji rade za beogradske medije s juga Srbije je da će biti potrebno još vremena kako bi se iskristalisala jasna pozicija između ozbiljne i tabloidske štampe, dok su te razlike manje kada su u pitanju elektronski mediji jer se podjednako prate gotovo svi TV programi.
Vojkan Ristić
