Nije prvi put
ni da nam neko poruči da ćemo se „još videti“. Ali prvi put je da sve to sa oko
pola metra razdaljine posmatraju policajci, u uniformi. Sve čuju i vide. I ne
reaguju! Čak ni kad je bahati muškarac, koji se ponosno predstavio kao
predsednik Džet-ski saveza Srbije, kolegi oteo službeni fotoaparat. Ni onda kad
je pesnicama nasrnuo na kolegu vozača.
Ponoviću,
reporteri Kurira nisu se uplašili! Nisu imali dilemu da li zadatak da obave ili
ne. Ali u svoje ime mogu da priznam, prvi put sam se osetila poniženo! I
nezaštićeno…
Neko
će reći, „dobili ste šta ste tražili, čačkali ste tamo gde ne treba“. Ne mogu
da se pomirim s tim. Naš posao je borba za istinu, zaštićenih nema i ne sme da
bude!
Kao
čovek, možda kabadahiju koji je stegnutim pesnicama krenuo na nas donekle mogu
da razumem, ali ne i da opravdam. Čovek je bio u šoku, mladić od 17 godina
zamalo je poginuo vozeći njegov skuter. Ali policajce koji su na licu mesta
bili kao i mi – službena lica, nikako!
Pitam
se da li bi njihova reakcija bila ista i da je pomenuti gospodin kod sebe imao
oružje. Ne mogu da ne podsetim na sudbinu Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović ili
Milana Pantića. Apelujem da kao društvo učinimo sve i ne dozvolimo da se još
nekome desi ono što je njima. Pitam se, ako novinare kao službena lica nema ko
da štiti dok su na zadatku, šta da očekuju obični građani?
Pitam
se i kako da branimo profesiju, doprinosimo istini i radimo svoj posao ukoliko
se budemo povlačili zbog svake izgovorene pretnje? Zato, ne obaziremo se.
Verujemo u institucije koje su tu da nas zaštite!
A
do tada – kad hodam mračnom ulicom, osvrćem se za sobom!
Autor> Jelena Spasi’
