ENPetak, 3. jun
Tek trećeg dana od sprovođenja odluke o tome da RTS ukine spoljnu saradnju postajem potpuno svestan te činjenice. Tražeći kolegu iz Unutrašnje rubrike, u njihovim sobama zatičem samo jednog novinara, a do juče su se tu muvali što studenti na praksi, što oni koji su nedavno završili studije i nadali se da u Radio Beogradu 1 imaju budućnost. U pokušaju da im ostavim živom tu nadu, dva dana ranije pozvao sam ih na piće više želeći, baš kao i njihovi urednici, da ne odu na „prinudni odmor“ sa osećanjem da nikoga nije briga, nego ubeđen da će im moja objašnjenja popraviti raspoloženje. Želeo sam i sebe da ubedim da ne odlazi u propast ideja da mlade ljude primamo u redakciju tek kada se uvere da je radio njihov medij, kada i oni, ali i uredništvo, postanu sigurni da stvar funkcioniše u dobrom pravcu i da je potom konkurs samo formalnost. Hrabrila me je i činjenica da je nekolicina takvih osvežila i prenula neke od novinara srednjih godina koji uz njih kao da imaju drugu mladost na radiju.
Pitao sam se da li sam bio budala što sam od povratka u Radio Beograd, u leto 2001, stavljao potpis na odluke o prijemu uglavnom za mlade ljude koji su poslednju godinu ili dve fakulteta radili honorarno kod nas, što sam pomislio da neke stvari ipak idu ka normalnom raspletu? Nisam li time, a i činjenicom da nikog „svog“ nisam doveo sa sobom, dao lažnu nadu onima koji su očekivali isto? Nije li ovom odlukom, bez prava i na volontiranje, razočaran ili obeshrabren otišao i neko ko je u sebi tek skupljao hrabrost da iznese ideju o novoj emisiji, da skrene pažnju na novi senzibilitet njihove generacije, da nam kaže gde stojimo i makar nagovesti kako da se menjamo? Jutros mi je redakcija izgledala kao kuća bez dece. Odlučujem da o njima razmišljam kao da su otišli na ekskurziju, da će se vratiti promukli, željni domaće hrane, puni priča kako im je bilo i pitanja – šta ima novo!
Subota 4. jun
Vreme je za listanje nedeljnika, na miru, uz radio, razume se. Video-snimak egzekucije u okolini Srebrenice je velika tema. Svakakvih je izjava i mislim da se i to nameće kao tema za sebe. Pitam se kako je moguće da neki ljudi sa javne scene tako olako slažu reči u rečenice, ne mareći pri tom šta njihov raspored može značiti. Ili su tokom godina bavljenja politikom izgubili svaki osećaj da čuju sami sebe ili ih je baš briga! Ili misle da ljudi ovde stvarno ne pamte ni ono što je bilo prekjuče.
Neki od njih, uglavnom oni koji su i u Miloševićevo vreme bili i te kako živahni, pominju i fotografije mudžahedina sa odsečenim glavama u rukama i u sanducima za municiju. Znam tačno kad je i u kojim novinama to prvi put objavljeno – još čuvam taj primerak. Kupio sam ga na ulasku u metro u centru Londona u proleće 1993.! Ime novina je „Living Marksism“ (slobodno sam to prevodio kao – „Živ Je Marks, jošte umro nije“). Na naslovnoj i četiri strane unutra bio je tekst ilustrovan užasnim fotografijama koje će ovdašnja publika videti mnogo kasnije. Iako sam bio siguran da tako nešto nije moglo a da ne stigne i do Beograda, tada sam se pitao, a pitao i druge, zašto javno objavljene fotografije nije tada prenela domaća štampa? I tada, a i sada, posle licemernih izjava predstavnika socijalista i radikala, izjava po sistemu – „A šta vi radite vašim crncima?“, mislim da pre dvanaest godina ovdašnji „propagandni moguli“ to nisu objavili jer je bila u jeku mobilizacija. Neke ljude su, naime, slali na ratište, a neke su knjižili kao dobrovoljce i trpali u autobuse za Bosnu i Hrvatsku. Mnogi je mladić tada zbog mobilizacije pobegao iz zemlje, neke i ovih dana hapse na granici zbog toga. Ne smem da se kladim, ali sklon sam da verujem da su Profesorka (koja bi po vokaciji, pa i po službenoj dužnosti trebalo da čita pomenuti časopis, ako ne i da bude pretplaćena na njega) i Vojvoda (sada utamničen u Sheveningenu), umešali prste. Jer, mora da su procenili da pomenute fotografije nije uputno da vide mobilisani neobučeni regruti ili dobrovoljci, svejedno, koje šalju u rat, da to nikako nije dobro za njihov moral i „našu stvar“. To je bilo više za one „profesionalce“ kojma je tako nešto svakodnevica. Prošle godine su pomenute fotografije ipak bile povod serije članaka u jednom beogradskom dnevnom listu. Plasirane su kao primer „istraživačkog novinarstva“. E, pa mogli su i ranije da se sete da „istražuju“.
Nedelja 5. jun
Redovna prepodnevna „koordinacija“ u bašti „Svetog Andreje“ u Zemunu. Godinama se nas nekoliko starih drugara, uglavnom novinara, nalazimo na istom mestu i uz kafu i kiselu vodu bistrimo politiku, komentarišemo štampu, radio i TV emisije, razmenjujemo tračeve i nove viceve. Đole Vlaja obavezno podnosi raport o tome da li je i šta upecao u svojim popodnevnim seansama na Dunavu. Danas je glavna priča, razume se, to kako su ovdašnji mediji izveštavali o „Haškoj kaseti“. Lako se složismo da se mnogi nisu proslavili. Povlačim paralelu sa programom ruske TV „Planeta“ koju često gledam između ostalog i zbog toga što hoću da obnovim znanje tog jezika. Na njihovom programu, naime, često se emituju dokumentarci o Rusima u Avganistanu, sa potresnim snimcima i stradanja ruskih vojnika, ali i akcija u kojima se vidi sa kakvom brutalnošću su se njihove trupe odnosile prema lokalnom stanovništvu. Ta vrsta suočavanja sa relativno bliskom prošlošću očigledno je tamo već postala uobičajena stvar. Kod nas je, uz časne izuzetke, naša bliska prošlost tabu tema čiji plasman u javnost još uvek zavisi od dnevnih političkih interesa.
Ponedeljak 6. jun
Rano ustajanje, jutarnji program na radiju, osluškujem i konkurenciju, i poslednja redakcija teksta o pisanju ovdašnje štampe u maju mesecu. UNESKO je inicirao monitoring, Medija centar osnovao Savet za štampu i sada je na mene red da podnesem izveštaj. Iako sam i inače pasionirani čitač novina, ponekad nemam stomak za količinu gluposti koju pojedine novine objavljuju, bacim oko samo na naslove i podnaslove, možda na anterfile ili na potpise ispod fotografija, ali zato mazohistički čitam kolumne, sa ili bez navodnika, kako vam volja. U maju sam morao da budem pažljivi čitalac i moram reći da me je to koštalo i vremena, ali i živaca. Jer kad se pažljivije čitaju novine, posebno one koje pogrešno nazivaju tabloidima, onda se tek u pravoj meri sagledava razmera nipodaštavanja zdrave pameti čitalaca. U izveštaju pokušavam da ukažem i na to, ali i na količinu manipulacije, bezobrazluka, pa i kršenja zakona na šta retko reaguju i oni kojima je to obaveza, ali i novinarska udruženja.
Gosti na prezentaciji su moj stari drugar, lucidni Voja Žanetić čiji me komentari uvek iznenade zbog nekog novog ugla iz koga posmatra stvari, ali i zbog toga što stvari bez pardona naziva pravim imenom. Glavna tema je odnos štampe prema maloletnicima, inače katastrofalan, pa sam pozvao i Ivanu Stevanović iz Instituta za kriminološka istraživanja u Beogradu i saradnicu Centra za prava deteta. Krajem sedmice poslao sam joj jedan broj tekstova koje sam odvojio kao najilustrativnije za temu. Očekivao sam i čuo sadržajnu priču, ali ipak me je iznenadila oštrina s kojom je precizno analizirala odnos novinara prema deci, licemerje koje se ogleda u tobožnjoj „brizi za decu“ iza koje se u stvari krije puki senzacionalizam i odsustvo ne samo novinarske etike, već ponekad i elementarne humanosti.
Završavam izveštaj koincidencijom koja se sjajno uklapila u priču o maniru dobrog dela ovdašnje štampe. Naime, ne samo što je početkom maja na televiziji Srbije prikazan film „Svi predsednikovi ljudi“, već je poslednjeg dana prošlog meseca obelodanjen identitet „dubokog grla“ od pre tri decenije, čoveka koji je provalio aferu „Votergejt“ – reč je devedesetjednogodišnjem Marku Feltu. Pojedinim nedoučenim ljudima koji sebe nazivaju novinarima i potpisuju se ispod ponekad imbecilnih tekstova, treba ovaj film pokazivati sve dok ne shvate o čemu se tu u stvari radi. Tek tada bi oni koji pišu kao policajci ili ko zna, možda i jesu policajci na privremenom zadatku novinara, mogli sebe nazvati novinarima, ako im je do toga baš toliko stalo, ili ostaviti tu profesiju onima koji do nje drže i samo od nje žive.
Utorak 7. jun
Odlazim na kolegijum kod direktora Radio Beograda na kome je već dva meseca glavna tema socijalni program i broj onih koje treba staviti na listu za odlazak iz RTS. Prvi put posle dugo vremena nisam poneo beležnicu i olovku. Znam da više nema potrebe da prisutne po ko zna koji put ubeđujem u ono što dobro znaju jer sam svestan da oni nisu adresa za moje argumenate, ne zbog toga što ih ne uvažavaju, već zato što takva argumentacija izgleda nije pravi adut u razgovorima o onome „što se mora uraditi“. Suočen sa „obavezom“ sve češće se pitam nisam li sa mojim najbližim saradnicima i dobrim delom novinara skoro četiri godine uludo trošio energiju trudeći se da ponovo podignem program? Iz napada krize motivacije vadi me stari dobri fajterski duh koji me je retko kad ostavio na cedilu.
Sreda 8. jun
Odlazim po sina s kojim sam se dogovorio da ručamo zajedno, zaglavljujemo se u gužvi na Gazeli i od Novog Beograda do Čubure putujemo gotovo sat vremena. Već pomenuti Ivke je tamo otvorio kafe/piceriju, sjajno mesto koje me neodoljivo podseća na jedan mali italijanski restoran blizu stana u kome sam godinu dana živeo u Londonu. Dok čekamo jelo komentarišemo kako je uredio prostor, kako police sa knjigama utiču da ambijent dobije na prisnosti.
Uveče ležem besan na sebe što sam protraćio skoro dva sata gledajući film o tome kako trudna Demi Mur spasava čovečanstvo! Prokleta radoznalost i navika da i najveću glupost kad počnem moram da odgledam do kraja.
Četvrtak 9. jun
Nema odmora dok traje obnova! Rano ustajanje jer mi valja srediti beleške i pripremiti za danas zakazane sastanke. Ono „što se mora uraditi“ ne čeka. Konsultacije sa pravnicom, stvari su isuviše ozbiljne da bi se radilo „po osećaju“, kratko o tekućim poslovima sa šeficom DESK-a kojoj i inače ne fali energije, a pogotovo po povratku sa putovanja po Rusiji na kome se, kako kaže, odlično provela. Potom težak sastanak, ali u dobroj atmosferi, pa pravljenje dopisa sa spiskom spoljnih saradnika koji su neophodni, uglavnom glumaca za posebne programe koji bez njih ne mogu, dopisnike, sa Kosova i iz Strazbura na primer, kao i za nekoliko novinara koji su započeli dobre projekte. Nadam se da će predlozi proći i ne želim da mislim na to šta i kako raditi ako ne prođu. Ipak i jedna prijatna stvar – direktor je dogovorio da tri mlada novinara iz Radio Beograda 1. odu na jednonedeljni seminar o vestima na radiju, troškovi na domaćina, a održava se u Atini. Već znam ko će ići, čekam samo priliku da ih o tome obavestim. I unapred se radujem.
