EN
Reč je o kontinuiranom zastrašivanju, ocenila je ona i podsetila da joj se isto dešavalo i u Boru sa kompanijom Ziđin, kao i u slučaju mini hidroelektrana.
„Skoro niko neće da govori, svi se plaše, strah je sveprisutan“, ukazala je Čubrilo, napominjući da postoje izuzeci kao što su udruženja koja se bore protiv izgradnje mini hidroelekrana.
Kako je objasnila, u većini slučajeva samo aktivisti prihvataju da govore, dok se meštani skoro nikada na to ne odvaže, sem anonimno.
Najpotresnije je kada vidim strah i paniku u očima, rekla je Čubrilo, koja je kao poseban problem označila to što su institucije zatvorene za novinarsko izveštavanje o ekološkim problemima.
Kao da postoji konsenzus između onih koji uzrokuju ekološke probleme i pojedinih državnih, paradržavnih struktura ili struktura koje su bliske državi da skoro nikada od njih ne možemo da dobijemo izjavu, predočila je Čubrilo.
Uprkos tome što se u Srbiji u protekle dve do tri godine izveštava o ekološkim problemima, ona smatra da ta tema nije istrošena, jer veoma sporo dopire do stanovništva, uglavnom zbog blokade skoro svih medija.
Mislim da je potrebno nastaviti izveštavanje, da bi se pomoglo nevladim organizacijama koje se bore bez ikakve podrške i kako bi informacije o ekološkim problemima kapilarno došle do stanovništva“, naglasila je Čubrilo.
Prema njenom tumačenju, novinare motivišu upravo meštani ugroženih mesta o kojima izveštavaju.
Kako je opisala,“običnom čoveku je jako drago, pa mu često zvuči i neverovatno, da se neki novinar popeo na vrh Starice da vidi šta se tamo dešava ili da je došao do nekog udaljenog sela da vidi da li je reka presušila i da li se neko tamo bori da se ne presuši“.
„Terenski rad pretpostavlja razgovor sa običnim ljudima i to na kraju prevazilazi stranačke pripadnosti i politička opredeljenja, jer je zaista goli život u pitanju“, zaključila je Čubrilo.
