EN
„Šta nam se to dogodilo u društvu, da mi iz lokalnog medija, koji izveštavamo o lokalnim temama na profesionalan način, postajemo meta nasilja i pretnji, što nas onemogućava da radimo svoj posao?“ upitala je sebe i nas Verica Marinčić, urednica portala INmedia iz Inđije na urgentnom sastanku sa članovima Stalne radne grupe za bezbednost novinara u petak u Novom Sadu.
Verica je 4. marta pratila protest meštana Čortanovaca ispred zgrade opštine Inđija. U zgradu je ušla zajedno sa ostalim novinarima. Tada ju je uočio šef kabineta predsednika opštine, snažno je stegao za ruku otimajući mobilni telefon, a odmah potom ju je, nasilno gurajući i stiskajući za mišice, iz zgrade izbacio predstavnik obezbeđenja, i pored činjenice da je ceo događaj snimala ekipa N1 televizije. Vericu je fizički napao i povredio predstavnik lokalne vlasti, oteo joj sredstvo za rad, naredio njeno fizičko izbacivanje iz zgrade pred celokupnom javnosti Srbije (i međunarodnih organizacija, pred očima sveta).
Ovaj primer jasno opisuje odnos vlasti prema novinarima i medijima. Ovog puta, novinarka i ekipa N1 nisu bili meta, što je veoma čest slučaj.
Objektivno i nepristrasno je postalo u našoj zemlji nenormalno i nepoželjno
„Verujte mi, kada se ujutro spremam da krenem na konferenciju za štampu lokalne samouprave Novog Sada, osetim stres, jer me očekuje sigurno neko šikaniranje od onih koji organizuju ovaj javni događaj, u institucijama vlasti i od strane vlasti“, rekla je Ksenija Pavkov, nagrađivana novinarka N1 televizije. Naravno, taj stres se pojačava na samom događaju, kroz izrazito neprijateljski odnos organizatora. Ponovo, država na delu, protiv novinara i medija.
Mlada novinarka Tanjuga, Saška Drobnjak, fizički je ometana prilikom uključenja uživo u televizijski program. Sprečavana je u radu uz brojne uvrede i agresivno ponašanje od strane organizatora i učesnika protesnog okupljanja ispred Centra za socijalni rad u Novom Sadu. Isto je doživeo i izveštač Kurira.
Ksenija Pavkov, koja je vrlo profesionalno i balansirano izveštavala sa ovog događaja, birajući reči i strogo se držeći etičkog kodeksa novinara, takođe je doživela uznemiravanje, ometanje i vređanje na vrlo osetljivom zadatku, tokom uključenja uživo u program, dakle na radnom mestu.
Brutalni verbalni napadi i pretnje nastavili su se na društvenim mrežama. Pretnje, vrlo vulgarne, užasavajuća pominjanja svih odvratnih nasilnih radnji koje će joj prirediti, pokušaji unižavanja, vređanja, u talasima su sejane po grupama na internetu bez ijedne činjenice, bez ijednog jasnog razloga.
Na protestima, novinari sve češće postaju meta samo zbog toga što su novinari, ili samo zbog toga što nisu deo protesta, što nisu zauzeli stranu.
Istovremeno, među učesnicima protesta, uočeni su i izveštači koji su se priklonili protestu, ili oni koji svoje uradke postavljaju na društvene mreže, promovišući sam protest, zahteve i stavove često nasilnih učesnika.
U Novom Sadu, ovaj skup obezbeđivala je policija. Sigurno su uočili i ove nemile scene. Niko od njih nije reagovao kako bi sprečio ometanje novinara koji su se bavili javnim poslom na javnom mestu.
Važna je podrška, pre svega novinarkama
Sastanak Stalne radne grupe za bezbednost novinara (koju smo reprezentovali Dragana Bjelica iz UNS-a i ja) u Novom Sadu, sa ugroženim novinarima i novinarkama, održan je zbog primetne eskalacije pretnji i nasilja koje tamošnje koleginice i kolege doživljavaju poslednjih dana.
Ana Lalić Hegediš, novinarka nova.rs i predsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine, doživljava linč na društvenim mrežama i u tabloidima od 7. marta, kada je tokom Rebedu festivala u Dubrovniku govorila na panelu o ekstremnom nacionalizmu. Iako se erupcija vrlo vulgarnih nasilnih pretnji, posle snažne kritike ekstremnog nacionalizma mogla očekivati, ona uvek šokira. Nemoguće je navići se. Ana je učinila ono što svi kojima se preti, treba da učine. Na licu mesta, tokom panela je pročitala užasavajuće pretnje, što je bila još jedna potvrda opasnosti koje dolaze od strane sve bronijih, sve glasnijih i nasilnijih ekstremista. To ogoljavanje kao da je dalo dodatni podsticaj besu ekstremista, ali i onih koji očigledno imaju zdravstvenih, mentalnih problema, koji su zarobljenici nelečenih patologa…. I ta erupcija još traje. U pitanju su stotine pretnji i užasavajućih uvreda, pretnje po osnovu pola, pretnje profesiji, porodici, organizaciji koju vodi, mediju za koji piše, pretnje postojanju Ane Lalić Hegediš.
Čitajući te pretnje, bilo me je sramota od tog patološkog odnosa prema ženama. Kao da im smeta to što je žena, što ima svoje mišljenje i stavove i iznosi ih javno. Tek uzgred, neko od nasilnika eventualno pročita neki stav, po pravilu istrgnut iz konteksta ili montiran…
Iako je odnos prema novinarkama prepoznat kao poseban problem, mislim da je neophodno mnogo više raditi na ovoj temi, kao posebno dramatičnom problemu u kojem se nalazi naše novinarstvo. Prema nekim procenama, u redakcijama radi više od 60% novinarki. Dakle, nasilje i pretnje su u većoj meri raspostranjene prema ženama. Ako se ne učini mnogo više u prevenciji, osudi takvog ponašanja i presuđivanju nasilnicima – brojevi će samo nastaviti da rastu.
Lažni profili, montaže laži, ali pretnje prave
Još nismo ni stigli do Novog Sada na sastanak sa napadnutim novinarkama, a započeo je novi talas pretnji i uvreda prema Dinku Gruhonjiću, novinaru, profesoru novinarstva i programskom direktoru Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Veljko Milić, advokat NDNV i član Stalne radne grupe za bezbednost novinara, poslao mi je prve prijave povodom ovih pretnji. I on je na terenu, obilazi poverenike NDNV, preko kojih lokalni novinari prijavljuju probleme sa kojima se suočavaju.
Okidač za pretnje Dinku predstavljala je montaža njegovog nastupa na istom festivalu u Dubrovniku. Montaže i laži često se prave kako bi inicirali napade, dolaze iz iste kuhinje odakle i organizovana armija napadača, koja je najčešće zaklonjena iza lažnih profila ili anonimnosti. Seju mržnju na takav način da se žrtvi zaledi krv u žilama, da doživi nemerljiv strah za sebe i svoju porodicu, da kao okidači podstaknu sve agresivne da učine i fizičko zlo.
I pre nego što smo stigli na mesto susreta u Radio kafe Radija 021, koji decenijama odoleva kao ostrvo slobodnog novinarstva, razgovarao sam sa tužiocem oko istraga i dobio ohrabrujuću informaciju da su povodom velikog broja pretnji već izdati nalozi za prikupljanje obaveštenja od strane Odeljenja za visokotehnološki kriminal u MUP-u.
Pretnja je pretnja, kako god da je upakovana
Dan ranije, ANEM je započeo kampanju „Pretnja je pretnja“. Tim povodom, štampali smo Leksikon pretnji sa pretnjama koje su dobijali novinari i mediji u proteklom periodu. Ubacili smo ovu publikaciju kao dodatak u novine, kako bi informisali javnost o brutalnosti i drastičnosti pretnji koje novinari svakodnevno dobijaju. Dramatično, rekla mi je poznanica kada je pročitala. Na ovom linku nalazi se i ta publikacija, u elektronskom obliku. Podelio sam je na početku razgovora, svestan da je u samo nekoliko dana, na račun Ane Lalić, Ksenije Pavkov i Dinka Gruhonjića, stiglo mnogo više pretnji od onih koje smo izdvojili i izabrali. I to je najbolji dokaz koliko su kampanje kao ova, i susreti sa novinarima pod pretnjama, bitni za osmišljavanje načina zaštite novinara, prevencije, bržih i efikasnijih reakcija nadležnih organa.
Ogroman deo pretnji koje sadrže ove poruke, prema tužilačkoj i sudskoj praksi i tumačenju Krivičnog zakonika, ne podleže krivičnom gonjenju po službenoj dužnosti, čime ostaju nevidljivi u stvarnosti. Od više od hiljadu pretnji koje je dobila Ana, po zakonu je moguće goniti samo nekoliko, u kojima je direktno izrečena pretnja: prvi – da će je zaklati na ulici, drugi – da će je zaklati uskoro, treći – da će je ubiti, ali i da će joj ubiti muža, i to naglašava, lično… Najveći deo ostalih poruka, uključujući veći deo užasavajućih radnji vezanih za njen pol, ostaje van mogućnosti sankcionisanja po službenoj dužnosti. Zbog toga insistiramo na obnavljanju inicijative za izmene i dopune Krivičnog zakonika.
Ovakve brutalne i učestale pretnje i napadi imaju snažan uticaj na mentalno zdravlje novinara. Život u stresu je nešto što novinari obično ne prihvataju kao razlog da pauziraju, da potraže stručnu podršku, a često i nemaju tu zonu komfora zbog obima posla, česte potplaćenosti i nedostatka besplatne podrške adekvatnih terapeuta.
„Tim napadima, pretnjama, tom silom, oni mene teraju da postanem nešto što nisam, teraju me da uzvratim, teraju me da budem ista ili gora od njih. Neću, ne želim, ne dozvoljavam, ali neću ni da se povučem, da odustanem. I upravo zbog toga što neću da budem kao oni, da u meni stvore agresiju, potrebna mi je podrška da se izborim sa tim i nastavim da radim“, rekla je Verica Marinčić.
Solidarnost i podrška svake vrste
U redakciji INmedia rade samo Verica i još jedan kolega. I to je najčešći slučaj u većini lokalnih medija. I ako bi Verica odustala, čitava jedna sredina bi ostala bez profesionalnog informisanja. Iz jednog drugog mesta, stiže poruka sledećeg sadržaja: „Uglavnom sam sâm. Nemam podršku kolega… Mislim da neće udariti na mene, ali pazim gde se krećem: u dva kafića, malo stadion i onda kancelarija. Kad moram, idem po terenu. Ima situacija koje su neprijatne, kada me kojekakvi tipovi upadljivo gledaju, ali sam navikao na to….“
I ovo je ubedljiva slika položaja novinara u lokalnim sredinama.
Važno je da te koleginice i kolege podržimo upravo tamo gde rade, da se solidarišemo u situacijama kada su ugroženi, da im se pridružimo na mestima koja su opasna za njih. Naravno, i da insistiramo na njihovoj zaštiti od strane nadležnih. Takođe i da međunarodna podrška bude efikasnija i ubedljivija – i politička, ali i ekonomska. Prostori bez slobodnih medija, bezbednosni su rizik u svim segmentima.
Žarko Bogosavljević iz Radija 021 takođe je česta meta uvreda, ometanja i pretnji. Naglašava koliko je važno da se koleginice i kolege obuče i za bezbedno izveštavanje sa rizičnih skupova, jer je to ključno za prevenciju. „Nije da sam uplašen, ali više ću da se okrećem oko sebe“, govori novinar koji najviše vremena provodi upravo na terenu.
U samo desetak dana, hiljade pretnji i uznemirujućih poruka dobile su dve novinarke i jedan novinar iz samo jednog grada. I taj opasni otrov i dalje truje. Na nama novinarima je da učinimo sve što možemo da o tome informišemo javnost, da trajno imamo kampanju o pretnjama i nasilju, jer ono traje i čini se da će ga biti sve više. Da stvaramo mehanizme za što konkretniju podršku.
A u međuvremenu su stigle i preporuke ODIHR, koje treba da ispuni Vlada:
Nadležni organi treba da ispune svoju obavezu da obezbede zaštitu i bezbednost medijskih radnika kroz delotvorne i blagovremene mere, uključujući hitnu istragu i privođenje pravdi umešanih u napade i maltretiranje novinara i drugih medijskih aktera, te da javno osude sve pretnje novinarima.
Izvor: Bezbedni novinari
