EN
U moru bezbednosnih rizika i tuđih interesa, novinarke koje izveštavaju o Kosovu suočavaju se sa neprijatnostima zbog toga što su žene: od poziva u večernje izlaske, preko neželjenih zagrljaja do kampanja blaćenja i pretnji seksualnim nasiljem. Za Cenzolovku o tome govore novinarke Jelena Petković i Una Hajdari
U nizu prepreka na koje nailaze kada izveštavaju o osetljivim temama u vezi sa Kosovom, novinarke su dodatno izložene i problemima koji nastaju zbog toga što su – žene.
Kada ste žena koja izveštava o Kosovu, jedan od prvih izazova je da li će vas ljudi shvatiti dovoljno ozbiljno, jer se bavite političkim pitanjima koja su veoma složena.
„U naše političare utkana je ogromna doza mačizma u postavljanju prema temama poput dijaloga, manjinskih prava i bezbednosnih pitanja”, kaže za Cenzolovku novinarka Una Hajdari, koja godinama izveštava o Kosovu i za međunarodne medije kao što su Njujork tajms, Politiko ili Boston gloub, a dopisnica je i međunarodne organizacije Reporteri bez granica.
Hajdari: Grč u stomaku zbog onih koji se ponašaju neprimereno
„Oni ne žele da im bilo ko ruši paradigme koje serviraju narodu, a posebno ne žene, i to novinarke! Dešavalo mi se da su neki političari tražili od organizatora konferencija da me tamo više ne zovu ili da ne budem deo press tour-ova.”
Hajdari dodaje i da joj se, zbog toga što je žena, dešavao niz neprijatnih situacija tokom obavljanja novinarskog posla – ministri su joj, recimo, nudili alkohol usred dana tokom intervjua, a posle je preko službenog broja telefona pozivali u večernje izlaske.
„Bilo je i onih koji su mislili da mogu bez pitanja da me zagrle ili slobodno komentarišu moj izgled.”
To što su novinarke na takvo ponašanje navikle, ne znači da im je ono ikad bilo normalno ili prijatno, kaže Hajdari:
„Svaki put imam grč u stomaku kada moram da kontaktiram takve ljude, jer znam da će za svaku informaciju ili izjavu – koja je od javnog interesa – misliti da mogu neprimereno da se ponašaju prema meni.”
Novinarka Jelena Petković, koja kao frilenserka godinama izveštava o Kosovu za domaće i strane medije i ugledne međunarodne organizacije kao što su Međunarodna federacija novinara i Međunarodni institut za štampu, objašnjava da je rodna diskriminacija novinarki samo jedan deo teških uslova u kojima rade ona i njene koleginice:
„Morate biti svesne bezbednosnih rizika i hiljadu jednog interesa oko vas. Vaši tekstovi se ne čitaju, nego učitavaju – uzduž i popreko. Na osnovu vašeg imena i prezimena, medijske kuće koja je tekst objavila, prideva i glagola koje ste upotrebile, ocenjuju jeste li štetni za jednu, a korisni za drugu stranu.”
Ona se, kaže, suočila sa time da je javno blate jedan gradonačelnik i bivši ministar, što veruje da ne bi radili da je – muškarac.
HAJDARI: AKO SAM AKTIVISTKINJA ZATO ŠTO ZOVEM STVARI PRAVIM IMENOM, ONDA SMO U PROBLEMU
Una Hajdari kaže da postoje ljudi koji cene rad profesionalnih novinara koji izveštavaju o Kosovu, ali ih smatraju i – aktivistima.
„To je blago zabrinjavajuće, jer ako sam ja neki borac zato što nazivam stvari pravim imenom, onda smo u velikom problemu.”
Hajdari kaže i da su joj „potpuno neočekivano” prilazili ljudi i govorili da im je promenila predrasude o novinarima ili određenoj zajednici, jer je pokazala da i „ovi iz Prištine” mogu da „budu fer prema Srbima na Severu”.
„Možda najdirljivije stvari koje su mi skoro rečene su reakcije na moje izveštavanje o izborima u Srbiji i protestima u Beogradu – ljudi su govorili da ne samo da sam im izvor za informacije sa Kosova, nego im je neočekivano, ali drago da neko ’iz Prištine’ fer izveštava o dešavanjima u Srbiji.” |
Onlajn obračuni sa novinarkama – neprestani
Na Kosovu imate podeljene, paralelne svetove, informacione zidove i mnogo kojekakvih interesa i trovačkih politika, a od novinarki se očekuje da budu na pravoj strani – strani činjenica i podataka, kaže Jelena Petković.
Ali ima onih koji ne vide tako:
„Ako je vaš tekst kritički, nažalost znate šta možete da očekujete. Poslednjih godina su tenzije sve veće, pa su onlajn obračuni neprestani.”
Una Hajdari kaže da sve što se dešava u stvarnom prostoru ili se novinarkama kaže u lice, postaje bar 50 puta gore kada pređe u onlajn sferu, a nepremostiva razlika između kampanja protiv novinara i novinarki je u načinu na koji se na društvenim mrežama piše o ženama.
„Od komentarisanja vašeg izgleda, izmišljanja glasina o vašem privatnom životu, do pretnji seksualnim ili rodno zasnovanim nasiljem, sve je to postalo fer plej.”
Hajdari dodaje da što više alata postoji za napadanje neistomišljenika na društvenim mrežama, to više strahuje da će „jednog dana postati žrtva deepfake snimaka ili slika, krađe identiteta, ili potpunog narušavanja bilo kog oblika privatnosti”.
Petković: Kada u redakciju uđu interesi i politika, odeš iz nje
Jelena Petković kaže da su na Kosovu etničke barijere veoma visoke:
„Dešavalo se da ljudi ne žele da razgovaraju sa mnom ili žele, ali odustanu kada shvate da je to zvanična izjava za tekst. Bilo je situacija da mi odgovore ako će tekst biti objavljen na engleskom jeziku.”
Objektivno izveštavanje je ključno, jer nije posao novinara da situaciju na terenu učini boljom ili lošijom, već da tačno i precizno izvesti javnost, kaže ona.
„Kada na vrata redakcije u kojoj radite uđu interesi i politika, iz nje možeš samo da odeš. To sam učinila nakon skoro 15 godina rada u istoj kompaniji, najviše izveštavajući o Kosovu, pa sam nastavila da radim kao slobodna novinarka.”
Sa njom se slaže i Una Hajdari, koja kaže da proverene i tačne informacije osnažuju građane da deluju u svom interesu, a da im novinari daju alate, tj. znanje koje „mogu da koriste protiv političara koji manipulišu njima i zloupotrebljavaju njihovo poverenje”.
Hajdari je, odrastajući u inostranstvu, karijeru počela u stranim medijima. „Najveća sreća u tome je što niko ne može da pozove urednika ili vlasnika medija i da kritikuje moj rad ili očekuje da izveštavam na određeni način.”
Naši političari, valjda poučeni iskustvom devedesetih, misle da je bitno kad te nazovu strani mediji, kada oni pišu o nekoj temi, zbog čega joj je uvek bilo neugodno, kaže ona.
„Uvek sam mislila da političari treba zapravo više da se plaše lokalnih medija, koji mnogo intenzivnije prate situaciju i češće objavljuju tekstove o tome. Oni su prava kontrola vlasti.”
U stranim medijima, objašnjava sagovornica Cenzolovke, ređe se postavljaju pitanja kako medijsko izveštavanje može uticati na eventualno pogoršavanje tenzija na Kosovu.
„To ne znači da je lako pisati o kontekstima poput Kosova. Znam da se upravo medijsko izveštavanje često koristi za političko prepucavanje lidera u Prištini i Beogradu, ali kao novinarka ne mogu da kontrolišem kako se informacije iz mojih tekstova koriste ili zloupotrebljavaju”, kaže Hajdari.
Ona dodaje da, ako novinari zataškavaju ili iskrivljuju istinu o događajima sa Kosova, ne čine nikakvu uslugu svojim zajednicama niti svojoj profesiji.
| LOKALNE NOVINARKE O PROBLEMIMA TOKOM IZVEŠTAVANJA SA PROTESTA NA SEVERU KOSOVA
Dodatnu ugroženost prilikom rada na osetljivim temama u vezi sa Kosovom osećaju novinarke lokalnih medija, pokazuje tekst o iskustvima lokalnih novinarki koje su izveštavale sa protesta na Severu Kosova u maju 2023.
U tekstu se, kaže autorka Valbona Bitiki, primećuju različita viđenja srpskih i albanskih novinarki na tenzije u četiri opštine naseljene Srbima na severu Kosova:
„Pet intervjuisanih novinarki, od kojih su tri iz srpske zajednice, govorile su o nevoljama sa kojima se suočavaju, tretmanu koji su imale tokom sukoba na severu i saradnji koju imaju među sobom. Srpske novinarke priznaju da su njihove albanske koleginice gore prošle tokom izveštavanja o nasilnim protestima na severu.”
|
Izvor: Cenzolovka
