Novinarke ustaju protiv nasilja prema drugim ženama, ali o seksualnom uznemiravanju u redakcijama i dalje ćute

„Ćutala sam o tome. Ćutala sam pre svega jer ranije nisam imala svest šta potpada pod seksističko ponašanje – relativizovala sam značaj tog fenomena. Danas ne bih”, kaže o nasilju nad novinarkama na radnom mestu izvršna direktorka Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) i urednica portala Agrosmart Slađana Gluščević.

Ona objašnjava da se ovaj problem nekada banalizovao, a da je razlog što nije reagovala na neprijatne situacije na terenu „verovatno bila i pretpostavka da ne bi naišla na razumevanje kolega i nadređenih”.

Devet novinarki iz Srbije, koje su želele da ostanu neimenovane, podelilo je svoja iskustva i potvrdilo za Cenzolovku da seksualno uznemiravanje novinarki na radnom mestu postoji, ali da se o tome ne govori, jer je to i dalje – tabu.

„Oprao sam ti suđe”

„Muvanje”, neukusne masne „kolegijalne” šale i „drugarsko” pipkanje i ‘vatanje sasvim su normalni u srpskom novinarstvu, kazala je jedna novinarka još 2006. godine u okviru sekcije „Žene u medijima” Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).

A da li je danas, 16 godina kasnije, odnos novinara prema koleginicama drugačiji?

Reklo bi se da jeste – taman toliko što postoje društvene mreže, pa, kako navodi jedna novinarka, kolega sme da kaže koleginici da „oni ne zaslužuju da na sastanke dolazi ‘takva’” (kakva?), dok „na Instagramu izgleda potpuno drugačije” (kako?).

Upravo seksistički komentari i „šale” neizostavan su deo iskustva gotovo svih novinarki koje su govorile za Cenzolovku.

„To su uglavnom bila neumesna pitanja i seksističke šale. Na njih gledam kao na zajedničke probleme svih žena u patrijarhalnom svetu”, kaže o svom iskustvu novinarka koja je duže od 15 godina radila za veliku televizijsku kuću.

Većina je, kako navode novinarke, takve izjave najčešće slušala na terenu od sagovornika.

„Bilo je neprijatnih situacija u kojima sam iskusila suptilan oblik seksualnog zlostavljanja: neumesne komentare, šale, gestove, pa i uslovljavanje”, kaže Slađana Gluščević. „Sagovornik je, recimo, prihvatio poziv na intervju, ali pod uslovom da to ne bude ni u mojoj redakciji ni u njegovoj kancelariji, već na drugom mestu”, priseća se ona.

S druge strane, novinarka jednog dnevnog lista smatra da je, iako teren ume da bude izazovan zbog brojnih razloga, diskriminacija veća u samoj redakciji.

Tako nam je novinarka jednog lokalnog medija objasnila da se u redakciji određene aktivnosti „podrazumevaju”: na primer, da žene vode računa o cveću ili da peru sudove. „Kolega je jednom rekao ‘oprao sam ti suđe’, iako je to bila njegova čaša”, prepričala je ona.

Ko se boji kolege još?

Novinarka medija koji ima više od stotinu zaposlenih kaže da se u toj redakciji izdvaja čovek opsednut privatnim životima koleginica:

„Na različite načine ih prati, čak i fizički. Uverava se o detaljima njihovih života i uznemirava ih putem službenih brojeva telefona.”

Posebna fiksacija su mu, naglašava novinarka, partneri koleginica.

U porukama u koje je Cenzolovka imala uvid, kolega je, van radnog vremena, pisao novinarki o njenom bivšem partneru. „Verovatno je očekivao da moj muž vidi poruke”, navodi ona i dodaje da je od njega već dobila „pregršt poruka o tome kako njen partner nije pogodan za nju”.

Nakon samo jednog zajedničkog odlaska na intervju, kaže novinarka lokalnog medija, kolega je počeo da je proganja. Kako navodi, nudio joj je posao i poklone. Čak i kad je prestala da odgovara na njegove svakodnevne poruke, to ga nije sprečilo da nastavi da ih šalje.

„Sarađivali smo, pa sam se trudila da držim distancu, ali da ne prekinem kontakt”, objašnjava novinarka i kaže da je, kada su sarađivali, pokušavao da joj izazove osećanje krivice  – „kao da mu zbog nečeg duguje”.

„Tako sam se i ja mučila”

Iako u novinarstvu postoji veći broj zaposlenih žena, samo 18 odsto njih je na uredničkim pozicijama, pokazalo je istraživanje Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Slađana Gluščević navodi da „definitivno nema ravnopravnosti polova ni kada govorimo o menadžerskim pozicijama i vlasništvu u medijima”.

Na pitanje da li bi novinarke lakše progovorile o doživljenom nasilju da su na nadređenim pozicijama žene, novinarka velikog štampanog medija odgovara da „ukoliko neka žena i uspe da dođe do rukovodećeg mesta, ona sve zaboravlja”. Za nju je, kaže, „tužno što umesto da iskoristi priliku da pomogne koleginicama, nadređena govori stvari poput ‘tako sam se i ja mučila’, postavljajući to kao nešto što se podrazumeva da svaka žena mora proći”.

Druga novinarka misli da sve zavisi od osobe do osobe i od toga kakva je urednica, „pošto postoji i taj ’muški princip uspevanja’, koji ponekad ume da bude diskriminatoran, a da dolazi od žena”. Ona smatra da je „to još veći problem, jer društvo nije naviknuto da heteroseksualna žena uznemirava druge žene”.

Ivana Stevanović, izvršna direktorka Slavko Ćuruvija fondacije, pretpostavlja da nisu sve žene u dovoljnoj meri senzibilisane za ovaj problem, a da su neke i prihvatile nasilje kao „normalno”.

„Velike medijske kuće možda i mogu imati žene zadužene za ovu vrstu problema u menadžerskoj strukturi, ali u lokalnim i malim medijima se sve svodi na dvoje–troje ljudi”, kaže ona.

„Neophodno je da se promeni svest unutar čitave medijske zajednice”, ističe Stevanović i dodaje da bi novinarke možda ohrabrilo i kada bi se generalno o temi nasilja prema ženama više govorilo u redakcijama.

„Menadžment mora da pokaže svest i senzibilisanost prema ovom problemu – ako je stavljeno do znanja da se nasilje ne toleriše u redakciji, čini mi se da bi nasilnici razmislili o svom ponašanju, a da bi se i žrtve osetile zaštićenije i ohrabrenije da nasilje prijave”, smatra ona.

O gaćama i zdravstvenom stanju

Novinarka sa višegodišnjim iskustvom kazala je da je dok je radila u jednoj medijskoj izdavačkoj kući doživljavala različite oblike psihičkog nasilja i mobinga od žene koja joj je bila nadređena.

„Nezgodno je kad si mlada, gradiš karijeru na ozbiljnim pričama, a neko na kolegijumu govori 20 minuta o tvojim gaćama, a još je žensko”, kaže ona i dodaje: „Da je reč o muškarcu, znala bi kako da se ponašaš – ustaneš, daš otkaz, imaš neki mehanizam, a ovako ne.”

„Dosta starija urednica” koja je zadirala u privatnost svojih zaposlenih posebno je uznemirila mladu novinarku onlajn medija i televizije. Iako su joj, kako kaže, komentari o njenom izgledu, ponašanju i oblačenju smetali, „osećala se saterano u ćošak” kada je morala sa urednicom da deli detalje o svom zdravstvenom i mentalnom stanju.

„Sve znamo sa čim se suočavamo”

Bilo da dolaze od muških ili ženskih kolega, bilo da su doživljene na terenu ili u redakciji, novinarke ističu da o seksualnom uznemiravanju na radnom mestu još uvek nisu spremne da govore.

Potrebno je ustanoviti mehanizam za sprečavanje tog problema i bezbedan način da novinarka prijavi nasilnika, te da dobije podršku i smernice kako da postupa, smatra novinarka jednog regionalnog portala.

Novinarke se često plaše da neće naići na razumevanje, da će biti otpuštene ili da će im se nasilnik svetiti… Kao razloge za ćutanje navode još i stid, moguće urušavanje izgrađenog kredibiliteta „jer žena progovaranjem gubi reputaciju neustrašivosti”, ali i to da sve prećutno „znamo sa čime se suočavamo”.

Kao preventivne mere i mehanizme kojima bi se stvorila atmosfera ohrabrivanja u samim redakcijama, novinarke ističu razgovore o ovoj temi, unapređivanje ženskih prava na radnom mestu, uvođenje pravnih službi i službi ljudskih resursa, ali i međusobnu solidarnost koleginica.

Za rešavanje svih problema ključna je komunikacija, da nadređeni poznaju svoje zaposlene, te prepoznaju kad se nešto dešava, smatra menadžerka ljudskih resursa dnevnog lista Danas Dragana Obradović.

Za Ivanu Stevanović, pored reagovanja menadžmenta, važna je i uloga javnosti.

Ona objašnjava da su se mnogi novinari osetili zaštićenije kada su javno progovorili o doživljenim pretnjama, pritiscima i napadima, jer su „pod lupom javnosti”.

„Teško je prevazići strah, skupiti hrabrost i pod punim imenom i prezimenom izaći u javnost i reći šta se dogodilo, ali mislim da je u konačnici to jedini put da se nasilju stane na kraj”, kaže ona i zaključuje: „Što više novinarki bude javno govorilo, imaćemo više povoda za pritisak na menadžment i njihove kolege koji zloupotrebljavaju svoj položaj, a i podršku javnosti da to izguramo.”

Novinarski posao jeste da se štiti javni interes, ali je potpuno drugačije kada se žena sama nađe u takvoj situaciji, mišljenje je Dragane Obradović.

Čini se da kod novinarki preovladava strah da bi ih, nakon što progovore, proglasili za „histerične žene koje privlače pažnju”, a da bi oni koji koriste svoj položaj i maltretiraju koleginice ostali „divni ljudi, sjajne kolege i vrhunski poznavaoci svog zanata”.

Postavlja se i pitanje šta društvu govori to što novinarke, koje daju glas onima koji se ne čuju dovoljno i glasno ustaju protiv nepravde, o tome na ličnom primeru uporno – ćute.