Tačnije,
mogu, ukoliko rade na 2-3 mesta ili ukoliko žive kod mame i tate, a
novinarstvom se bave da bi zaradili za letovanje.
Da
biste znali o čemu pričam, moram vam reći da je prosečna novinarska plata u
Srbiji oko 220 evra. Za taj novac, trpe svašta.
Ovaj
blog je napisan da bi se podigla svest o tome sa kakvom agonijom se mladi
novinari suočavaju (ukoliko uopšte nađu posao u struci), koliko socijalne
službe zabušavaju i koliko je snažna čizma medija.
Ovo
su priče mojih koleginica.
Urednik,
mrak i viski
„Nadala
sam se da će delovati zvučno, ako u svoj CV stavim da je moje prvo zaposlenje
bilo u jednoj renomiranoj dnevnoj novini. Iako nisam primala nikakav honorar
vredan pomena (davali su mi ostatke toplih obroka stalno zaposlenih), bila sam
srećna što mogu da „učim zanat“. Tako sam razmišljala sve dok nisam upoznala
jednog od urednika koji je smatrao da, osim rada, medijska kuća zaslužuje i
nešto više – mladu osobu koja je spremna da mu služi kao „pratilja“ na
slavama, banketima, odmorima.
Treba
li da pominjem da je bio oženjen i bar dvadeset godina stariji od mene?
Izbegavala
sam ga koliko sam mogla, jer sam shvatila da niko iz moje redakcije neće stati
na moju stranu, ako mu se suprotstavim. Kap je prelila čašu kada me je u toku
treće smene, čuvene „vampirske“ koju rade mladi novinari, pomenuti urednik
doslovno ugurao u jednu od zamračenih kancelarija i tražio da s njim pijem
viski. Odbila sam i odjurila napolje pod izgovorom da imam posla.
Nedelju
dana kasnije dala sam otkaz.“
Od
jutra do sutra
„Muzička
urednica na radiju gde sam radila jednostavno nije imala život van posla. Pošto
je non-stop obitvala u redakciji, čak i kada realno nije imala potrebe, ona je
i od svojih saradnika očekivala da takođe budu stalno tu. Moje radno vreme bilo
je od 10 ujutru do 21:30 ili 23:30h.
Pri
tom, imala sam pauzu samo od nekih pola sata pre emitovanja emisije, tako da
sam još i bila srećna jer sam mogla da trknem do kuće i da nešto pojedem.
Honorar je bio okej, ali mi je stigao 6 do 8 meseci posto sam dala otkaz. U
međuvremenu sam ozbiljno razmišljala da tužim tu medijsku kuću, kao što su svi
to radili, zbog neisplaćenog honorara.
Kada
sam se oslobodila te tlačiteljke, prešla sam u vikend program. Tu sam radila
neku s*anje emisiju, ali bilo me je briga, mogla sam da radim šta sam htela.
Sve dok nije došao jedan idiot od urednika koji me je konstantno gramatički
ispravljao. On je mene toliko psihički maltretirao, da sam na kraju dala otkaz
i oslobodila se bede.“
„I
obućari imaju otkazni rok“
„Po
preporuci koleginice s fakulteta konkurisala sam za posao u potpuno nepoznatoj
marketinškoj agenciji koja je imala i svoju nezavisnu produkciju – internet
magazin o automobilizmu i radio emisije. Iako sam već na intervjuu shvatila da
sa direktorom neće biti lako (čovek me je gledao kao da sam došla da mu uzmem
novac, a ne da radim tri nedelje besplatno), rešila sam da pristanem na sve, pa
šta bude. Za vreme probnog rada nisam imala nikakvih naročitih problema sa
pomenutim direktorom, koji je bio i vlasnik te firme.
Rekao
mi je da je zadovoljan mojim radom i da je spreman da me primi (naravno,
neprijavljeno) da radim do daljnjeg za honorar od 250 evra. Bila sam
oduševljena! Posle zarade od 100 evra mesečno na prethodnom poslu, takav posao
mi je izgledao kao premija.
Potpisala
sam, naravno nevažeći, ugovor i počela da radim „za stalno“.
Narednog
jutra dočekao me poziv sledeće sadržine:
+
Šta radiš?
–
Prikupljam podatke za današnje vesti za portal.
+
Da li si očistila sneg ispred vrata?
–
Ne.
+
Treba li ja da dolazim i da čistim?! Rekao sam da se mora voditi računa o tome!
U
narednih nekoliko dana shvatila sam da moj posao nije vezan samo za pisanje
vesti, reportaža i izveštaja, nego i čišćenje snega, pranje sudova od kafa,
brisanje prašine, javljanje na telefon, donošenje vrućih ćevapa „gazdi“ u
stan, dočekivanje klijenata čak i ako je nedelja i obuka svih pripravnika i to
u mom stanu!
I
to sam stoički podnela. Videlo se da firma nema novca da zaposli i čistačicu i
kurira i nekoga ko bi se bavio kadrovskim poslovima. U tom trenutku, radilo je
nas troje: direktor (vlasnik), menadžerka i ja.
Kroz
firmu je za četiri meseca, koliko sam radila za dotičnog, prošlo barem deset
ljudi od kojih se niko nije zadržao duže od deset dana. Radeći sve te poslove,
provodila sam dnevno na radnom mestu oko 11 sati. I to sam trpela.
Međutim,
posle mesec dana od potpisivanja ugovora, „gazda“ mi je obećao da će mi
dati platu sutra, pa ponovo „sutra“ i tako iznova i iznova, dok se to
„sutra“ nije pretvorilo u četiri meseca bez dinara.
Jela
sam po jedan čips dnevno i radila šta mi se naredi. Nazivana sam
„retardiranom“, „zaostalom“, „glupom“, što verovatno i jesam
bila čim nisam umela da na vreme prepoznam s kakvim čovekom imam posla.
Posle
četiri meseca i tri neprimljene plate, rešila sam da dam otkaz. Ni to nije
teklo glatko.
Na
moje saopštenje da odlazim, „direktor“ je najpre skoro zaplakao, a kad je
uvideo da sam rešena, mahao je ugovorom koji sam potpisala govoreći da iz te
firme ne može tek tako da se ode! Mora se raditi bar još mesec dana od najave
otkaza, jer, pobogu, „i obućari imaju otkazni rok“.
Budući
da sam bila veoma mlada, roditelji su stali na moju stranu i ja sam direktoru
rekla da moj otac želi da porazgovara s njim. Tek tada sam dobila blagoslov da
idem i platu za dva meseca rada (ostala dva su zaboravljena).“
Lažni
humanitarac kao urednik
„Došla
sam da pišem za taj časopis da bih stekla iskustvo i malo popunila CV. Bila sam
treća godina fakulteta. Najpre mi je sve delovalo totalno super i perspektivno;
šef aka lažni humanitarac aka „mačo men“ aka utajivač poreza obećao
mi je platu od 300 evra. Za mene je to delovalo i više nego fino.
Prva
plata, naravno, u takvom mediju i sa takvim urednikom izostaje, to oni zovu
„probni rad“. Druga plata je stigla, ali znatno manja od dogovorene.
Ako vam kažem da je tada zvanični kurs evra bio oko 80 dinara, kod ovog
„gazde“ je bio 60. I na osnovu tog njegovog internog kursa kreirao je
svima plate. Dakle, umesto 300 evra, što bi u realnom svetu bilo 24.000 dinara,
dobila sam 18.000.
Inače,
svi iz redakcije smo morali da gledamo u pasulj kako je on raspoložen. Dreka i
vika u firmi bile su sasvim uobičajena pojava. Vikao je na sve, vređao nas,
psihički maltretirao i često nije puštao da idemo nakon završenog radnog
vremena. Uvek je on imao svoju viziju dobro urađenog posla, iako je taj posao
značio da se na -10 ide na ulicu i radi anketa, koja, btw, nikada posle toga
nije objavljena.
Kada
1.000 puta čujete rečenicu: „Veži konja gde ti gazda kaže“ – postane
vam donekle normalno, a tek kada sagledate stvari iz ugla slučajnog prolaznika,
shvatite da imate posla sa klasičnim mobingom.
Najpre
je bio dogovor da pišem za taj jedan časopis, a onda se „domišljati“
gazda dosetio da otpusti novinarku koja je pisala za drugi njegov časopis pa
sam onda ja, naravno za istu platu, morala da pišem rubrike za onaj prvi i
bukvalno ceo taj drugi magazin. Šta sam mogla da kažem: „Neću? Ne mogu?
Ispod časti mi je?“ – odmah bih dobila dobro poznat odgovor: „Uvek
ima nekog ko hoće“.
Naravno,
pare su mi bile potrebne i nisam mogla tek tako da dam otkaz.
Rešila
sam da tražim povišicu, a zauzvrat sam pitana: „Da li ti znaš da je sada
ekonomska kriza?“ i to baš u trenutku kada je vazduh prostrujao i do mog
nosa doneo urednikov preskupi parfem.
Na
radnom mestu morao si da budeš u vreme zatvaranja časopisa i to bukvalno od
jutra do sutra, čak iako se časopis zatvarao po 10 dana. Morao si da trpiš
uvrede, vređanje, ponižavanje, reči „nepismena si“, „glupa
si“, „tupava si“ i šta sve ne. Žene su morale da trpe
nagovaranja na slikanje za erotsku rubriku i šta sve ne.
Kada
sam našla drugi posao, slatko sam dala otkaz. Međutim, čak iako sam bila
prijavljena za stalno, poslednju platu od „humanitarca“ nikada nisam
dobila. Zvala sam ga mesecima, objasnjavala mu da mi to po zakonu pripada, ali
osim obećanja, nisam dobila ni evro. Da vam ne pričam da sam ubrzo posle otkaza
zvala inspekciju rada, a jako nervozna gospođa sa druge strane žice rekla mi je
da „nije trebalo da dam otkaz i da bih onda mogla da ga prijavim za
neplaćanje“. Taj čovek danas svima koji su ikada radili kod njega duguje
makar 100 evra.“
Pomoćnik
na određeno vreme
„Tri
meseca sam pravila priloge i išla na snimanja za autorsku emisiju poznate
estradne voditeljke. Na sve to me je navela šarena laža u obliku plate od 500
evra. Radne dane sam provodila snimajući , a vikend montirajući priloge. U
početku mi nije bilo jasno zašto voditeljka ne želi da se čuje moj glas u
prilogu.
Kada
mi je nakon tri meseca, svakodnevnog cimanja i kidanja živaca po raznim
snimanjima, stigao email u kome me obaveštava da joj „više ne
odgovaram“ i pri tom mi se zahvalila na saradnji, znala sam da nije želela
nigde moj glas ni lik jer bih na osnovu toga mogla da je tužim.
Preko
istog tog emaila pitala sam je šta je sa mojim honorarom za sve te mesece, a
ona je rekla da umesto 1.500 evra, koliko je trebalo da dobijem, može da mi da
najviše 4.000 dinara.“
