NOVINARSTVO BEZ KOMPROMISA, LJUDSKOST BEZ POGOVORA

Uoči 5. oktobra 2000. godine, kad se već belodano videlo da je Srbija postala zasićeni rastvor višegodišnjeg Miloševićevog političkog, nacionalnog, ratnog i svakojakog drugog zla, Gordana Suša je na sastanku radakcije Video-nedeljnika (VIN) rekla, otprilke, ovako: „Sutra nas možda čeka istorija, hoću da to zabeležimo slikom, tonom, činjenicama…“

I taj dokumentovani 5. oktobar i višegodišnja arhiva VIN-a s njenim potpisom danas dragoceno svedoče da je bilo tako – od prvog do poslednjeg emitovanog priloga.

A od svojih početaka u novinarstvu do poslednje kolumne, svrstalase među retke profesionalce koji su, kad god i gde god, mogli i mogu da potpišu ono što su rekli, snimili, napisali. Siguransam da ni danas ne bi odustala od svojih principa i stavova, a mnoge bi – uveren sam – dodatno učinila još jasnijim, kategoričnijim, argumentovanijim.

Jednako tako je i savetovala mlađe kolege: „Ako niste spremni da menjate svet – nemojte ni da se bavite novinarstvom“, metaforično im sugerišućii preplićući suštinske niti profesije, karaktera i uloge novinara.

Možda će neko reći – menjati svet je utopija, sve ide svojim tokom. Na to nikad nije pristajala, a još manje da svet – globalno, ai mikrosvet događaja u neizbežno nametnutom okruženju – naruši i promeni suštinu njenog „verujem“.

Usudiću se, posle višegodišnjeg prijateljstva i stotina sati dragocenih razgovora, da kažem: prezirala je ljude isprane od vrednosti – isprane od moralnih principa usvakodnevnom životu, od profesionalnih stavova u novinarstu, ljude bez sopstvenog mišljenja ili još gore – prelivode i beskičmenjke koji su jeftino prodavali veru za večeru.

Imala je, kako se to danas politički korektno kaže – nultu toleranciju – za nacionalne mitomane svih boja i lakova, posebno balkanske, za falsifikatore istorije, za ine autokrate, falš autoritete i samozvanu elitu, za fašiste, šoviniste, ratne huškače i zaštitnike ratnih zločinaca, ksenofobe, tvorce i raspršivače mržnje. Da, posebno za ove potonje.

Mržnju – kao predsobljeiz kog su ljudi uvedeni i gurnuti u dnevnu sobu ratnih sukoba 90-ih godina, a potom i u posleratnu inverziju činjenica – videla je kao zlo koje se, umesto razuma, tolerancije i razumevanja „neguje i razmnožava“.

„Pobednici Drugog svetskog rata su pobeđeni! Baš kao što su najbolje koji su stvarali Jugoslaviju, srušili, unizili ovi sadašnji najgori! Ne samo, nažalost, u Srbiji, već celom regionu, manipuliše se žrtvama, zaobilazi istina od Blajburga do Jasenovca, Hrtkovaca, Srebrenice, Oluje….“

Ovo je citat iz jedne od njenih poslednjih kolumni, napisanih u vreme kad – uprkos već teškoj bolesti – nije odustajala od reči i poruka čiju je važnost smatrala značajnom, makar i za retke koji će je shvatiti i prihvatiti.

No, bilo je onihkojima senije ustručavala da – i pred svedocima – saspe u lice da su „nacoši“ ili da su ih iz njenog brevijara etike diskvalifikovale nedoslednost u poštovanju postulata novinarstva, jeftina prodaja prijateljtsva, egoizam bilo koje vrste, odsustvo empatije…

Empatije? Da. Dok borila sa teškom bolešću i kad su lekari počeli da se dvoume da li bi joj pomogla imunoterapija i treba li državna kasa da podnese tih par hiljada troška za njen život, rekla mi je: „Mene su otpisali!“

Oni koji žele da pamte nisu je, ni ovozemaljski otišlu, otpisali i prepustili neminovnosti zaborava i prolaznosti. Tako je nastala i regionalna nagrada za televizijsko novinarstvo s njenim imenom, da svedoči njenoj profesionalnoj i ljudskoj suštini i svim vrednostima za koje se zalagala i u kojima je istrajavala.

Pozajmiću ovde, za kraj, jedan citat Harukija Murakamija: „Vreme rešava većinu stvari. A ono što vreme ne može da reši – moraš rešiti sam“.

Gordana, ona koja sam poznavao, poštovao i voleo, ipak je otišla s nemirom da nije promenila bar ono što je mislila da može.