Novinarstvo mora da se voli

 

 

Vladimir Vlada Stanković (Knjaževac, 1949.) novinar je više od pola veka, poznat po radu u Vjesniku, Borbi i Našoj borbi, nedeljniku Vreme, te magazinima Tim i Koš. Najviše, naravno, po izveštavanju i analizama sa velikih svetskih sportskih takmičenja. Izveštavao je sa sedam olimpijada, pet košarkaških svetskih prvenstava, 17 evropskih, oko 26 fajnal-forova i još nekoliko finala. Kolege i stručnjaci smatraju ga jednim od najboljih poznavalaca košarkaške istorije. Od 1992. živi i radi u Španiji, objavljuje uglavnom u listu Mundo Deportivo, za koji je bio dopisnik dok je radio u bivšoj Jugoslaviji. U Španiji je takođe bio urednik španskog izdanja košarkaškog magazina Basketbal, u izdanju Međunarodne košarkaške federacije (FIBA), a sarađivao sa još nekoliko medija, pre svega sa novinama La Vangvardija i Gigantes del Basket.

 

Kao poznavalac evropske košarke, bio je i zvanični predstavnik Evrolige za medije. Nakon godinu dana u Moskvi, gde je radio kao direktor međunarodnih odnosa Dinama, vratio se u Barselonu kao slobodni novinar. Autor 15 knjiga, uglavnom o košarci i fudbalu. Po motivima njegove knjige „Montevideo, bog te video“ napisan je scenario za istoimeni film i seriju.

 

U razgovoru za Dosije o medijima najpre govori o  medijskoj sceni u Srbiji, u pogledu profesionalnog nivoa, kada je reč o izveštavanju, komentarisanju, intervjuima, uopšte o nivou zanata.

 

 

 

„Slika nije dobra. Mnogo je medija i mnogo novinara, ili onih koji ‘rade u novinama’. Meni se čini da nedostaju urednici. Iskusni novinari koji znaju više od saradnika, oni koji će vratiti rukopis uz napomene šta ne valja i zašto. Sigurno je da i danas ima talentovanih mladih novinara, ali neko treba da ih usmerava, da ih nauči da za novinarstvo nije dovoljno znati sve padeže… Postoje profesionalni i moralni principi na koje urednik treba svakodnevno da ukazuje saradnicima, posebno mladima. Takođe, čini mi se da nedostaje strast. Mnogi rade u medijima jer negde treba da se radi. Novinarstvo mora da se voli, da se radujete kad imate vest ili dobru priču, ili da se nervirate kad vam je nešto promaklo. Novinar treba da ode na spavanje sa razmišljanjem šta će sutra napisati, šta istražiti, koga posetiti. Neću da pametujem, ali ja sam kao osnovac tokom rimskih Olimpijskih igara 1960. počeo da kupujem Sport iz koga sam sekao tekstove koji su mi se dopadali i lepio u jednu veliku svesku. To je bio moj prvih ‘arhiv’. Dokumentacija je veoma važna u našem poslu“, kaže Stanković.

 

 

 

DOSIJE: Štampano (pisano) novinarstvo, u kojem ste ostvarili značajnu karijeru, danas je, naizgled, lako podeliti na propagandne tabloide i ostale. Ima li mesta za nekakve nijanse (od kojih ne bi bilo istinske koristi), koje dnevnike i nedeljnike čitate, odakle se informišete (možda vestimasa portala)?

 

STANKOVIĆ: Nemam ništa protiv tabloida. Ja ih ignorišem i pošto za mene ne postoje – nema problema. Nemam ništa protiv te vrste novinarstva, ako je to uopšte novinarstvo. Dnevne vesti pratim sa portala kojima se još uvek može verovati, svakodnevno kupujem Politiku i Sportski žurnal, povremeno i Danas, od nedeljnika čitam Vreme i NIN.

 

DOSIJE: Stiče se utisak da redakcije danas funkcionišu kao korporativni sistemi u kojima ljudi – novinari jedni drugima i ne vide lica. Koliko je neophodan redakcijski žamor, razmena iskustava, koliko druženja van posla?

 

STANKOVIĆ: Sportska redakcija je, na izvestan način, kao tim. Glavni urednik je kao predsednik kluba a urednik rubrike kao trener. Novinari su igrači-trkači. Što je tim uigraniji rezultat je bolji. Ambijent redakcije je teško zameniti. Nekad smo čekali na red da sa telefona zovemo klubove ili saveze, danas vesti „dolaze same“, a svemoćni internet je postao glavni „doušnik“. Ima i mnogo prednosti, ali kao u svemu preporučljivo je dozirano korišćenje. Preporučljivo je i druženje van posla, piće posle završenog posla, ručak ili večera posle nekog većeg projekta.

 

 

DOSIJE: Postoji sklonost novinara da budu propagandisti, a ne istinski profesionalci. Prepoznavali ste ih, verujem, i u vreme kada ste radili u redakcijama?

 

STANKOVIĆ: Svaka vlast nastoji da ima svoje medije i svoje novinare. Nije to ništa neobično, niti je naš izum. I u razvijenim zapadnim demokratijama imate medije za koje se zna čiju stranu/politiku drže. Nevolja je ako novinari sami pristaju da budu deo nečije propagandne mašinerije… Nije problem ako to rade iz sopstvenog političkog uverenja, ali jeste ako je iz interesa-za bolje mesto u redakciji ili za ulazak u partijsku mašineriju, za dobru platu, stan itd. Ako sam na išta ponosan tokom moje karijere duge preko 50 godina onda je to činjenica da nikada nisam napisao tekst protiv nekoga ili nečega po narudžbi ili protiv sopstvenog uverenja. Mogao sam da imam pogrešnu informaciju ili tezu i da zato “promašim temu”, ali kada sam pisao verovao sam da sam u pravu.

 

DOSIJE: S druge strane, novinarski rad je, kako je jednom prilikom ustvrdio nekadašnji vlasnik Kurira, „najjeftinija roba na tržištu“. Novinari su ucenjeni zaradama koje ih održavaju na rubu egzistencije (izuzev vlasnika medija koji se, zahvaljujući vezama sa režimom, bogate)? Kako se to dogodilo?

 

STANKOVIĆ: Medijima je sve teže da opstanu, osim ako nisu uz vlast. Kod nas je još uvek teško imati stvarno nezavisni medij. Ako na uređivačku politiku takvih malobrojnih medija vlast ne može da utiče milom, čini to silom. Ne bukvalno, mada je i toga bilo, poput upada u redakciju Borbe posle čega se rodila Naša Borba. Oprobani metod je ekonomski pritisak. Za neposlušne medije nema oglasa, često nema ni štamparije, sabotira se distribucija, na kioscima su primerci negde zamuvani…

 

DOSIJE: Stičete li utisak da su se novinari olako odrekli slobodnog, kritičkog mišljenja i izražavanja?

 

STANKOVIĆ: To je relativno, zavisi od novinara pojedinačno i medija koji su spremni da objave njihove tekstove. I danas ima novinara i medija koji služe na čast profesiji, ali njihov glas se utišava na sve moguće načine.

 

DOSIJE: Vidite li takav pristup novinara i u nerežimskim medijima koji su vlasništvo velikih korporacija? Da li i oni „vezuju konja gde im gazde kažu“?

 

STANKOVIĆ: Novinari u takozvanim nerežimskim medijima imaju više profesionalne i lične hrabrosti. Ne mogu da sudim da li i oni ponekad „vezuju konja gde gazda kaže“ jer nisam u njihovoj koži, ali znam da bih po cenu otkaza odbio da napišem tekst koji bi bio protiv mojih uverenja. Siguran sam da ima još takvih.

 

DOSIJE: U tom kontekstu, kakva je budućnost novinarstva kakvo poznajete vi i vaši čitaoci iz roto ere?

 

STANKOVIĆ: U moje vreme važila je deviza da je činjenica svetinja koja se mora poštovati. Neko piše lakše i lepše, neko monotonije, ali sve dok se poštuju činjenice nema problema. To je princip koji i dalje važi i koji novinaru i novini daje kredibilitet.

 

 

DOSIJE: Imaju li štampani mediji, dnevnici i nedeljnici, budućnost?

 

STANKOVIĆ: Novine i dalje imaju budućnost, ali treba da smanje broj informacija koje nude na svojim portalima. Tako rade u korist svoje štete, malo koće kupiti novinu ako sve ima džabe na internetu. Možda bi trebalo da menjaju strategiju, da se ne trkaju sa portalima oko dnevnih vesti nego da objavljuju reportaže, analize, intervjue kojih nema na portalima. Ja sam kao gimnazijalac „gutao“ nedeljni broj Politike čiji su dopisnici iz sveta slali sjajne rubrike… Novina u principu informiše, ali kad god je moguće treba da ponudi i nešto lepo za čitanje.

 

DOSIJE: Koliko se zaposleni u medijima, proizvođači novinarskih uradaka, danas drže uzunsi koje se nekada nisu smele kršiti. Koji su najčešći moralni i profesionalni gafovi?

 

STANKOVIĆ: Najgora je netačna informacija, još gore ako je namerna. Internet je dragocen, ali poguban ako mu se baš sve veruje. Pejst-kopi novinarstvo je poraz profesije. Dok sam bio urednik u Borbi govorio sam saradnicima da neću da ih vidim u redakciji pre 12 sati. Terao sam ih da od kuće idu u klubove, saveze, čak i u kafane, tamo gde će naći ili dobiti informaciju. To važi za sve rubrike, novinari treba da obilaze sektor koji prate, da stvaraju lične veze i kontakte, da neguju i poštuju svoje izvore informacija. Poznavanje ljudi je ogroman kapital. U to sam se i lično uverio kada sam otišao u Španiju. U redakciji Mundo deportiva bili su oduševljeni što sam mogao da zovem Boru Stankovića, Miljana Miljanića, Vujadina Boškova, Mirka Novosela, Bošu Tanjevića… To je bio moj minuli rad. Tamo je sve išlo preko pres-ofisera kluba ili saveza, privatne telefone trenera ili predsednika niko nije imao.

 

DOSIJE: Redakcije u kojima ste radili pokazivale su solidarnost i iskazivale otpor prema ugrožavanju sloboda. Možete li danas da zamislite nešto takvo?

 

STANKOVIĆ: Teško zamislivo…Mislim da je slučaj novinara Borbe koji su odbili da rade po diktatu vlasti i osnovali Našu Borbu neponovljiv. Najbolje od svega je što to bila prirodna diferencijacija, niko nikoga nije terao ili ubeđivao. Novinari su se opredeljivali na osnovu sopstvenog uverenja. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati oni koji su, opet iz uverenja, potražili druge sredine koje su ih dočekale raširenih ruku.

 

DOSIJE: Čega se najradije sećate iz redakcijskog života? Čitaoci pamte vaše tekstove, šta vi pamtite kao svoje velike uspehe?

 

STANKOVIĆ: Za novinara je najveće zadovoljstvo kad objavi neku ekskluzivu, kad pretekne konkurenciju. Generalno, nisam voleo da pišem o ružnim stvarima u sportu. Sport je sam po sebi čist, plemenit, razvija mnogo dobrih osobina, ali ga kvare mešetari, oni koji u sport ulaze da bi od njega uzeli, a ne da bi mu dali. Iz mog španskog perioda pamtim eksluzive da Radomir Antić ostaje u Realu još godinu dana, da je Boža Maljković novi trener Barselone, da Robert Prosinečki i Saša Đorđević dolaze u Barselonu…Bilo je još dosta toga što mi je omogućilo da u Španiji „napravim ime“.  

 

 

DOSIJE: Pamtite li državnu otimačinu Borbe, da li ste tada bili u Srbiji?

 

STANKOVIĆ: Nisam bio u Srbiji…Bio sam u Buenos Ajresu sa reprezentacijom Jugoslavije koja je prvo igrala u Porto Alegreu (Brazil) a zatim u Buenos Ajresu. Nisam imao pojma šta se dešava u Beogradu, kada sam se nekako javio redakciji sa stadiona rekoše mi da ne treba ništa, jer su list preuzeli drugi… Na povratku, trebalo je da iz aviona izađem na Tenerifima odakle bih produžio za Barselonu, ali sam zbog događaja u Borbi i oko nje odlučio da produžim do Beograda. Sećam se da je narednih dana bio spontani protesni kordon oko zgrade Borbe: Trg Marksa i engelsa, Kosovska, Vlajkovićeva… Bilo je mnogo poznatih ličnosti iz javnog života. Ubrzo je nastala Naša Borba, jedan od svetlih primera iz istorije našeg novinarstva.

 

DOSIJE: Radili ste honorarno i za druge kuće, osim matične. Šta je neophodno za pošten odnos prema svim poslodavcima?

 

STANKOVIĆ: Radio sam, uglavnom, u medijima koji su imali etiketu-anti-režimski: osim Borbe i Naše Borbe, to su Vreme i NIN. Neophodan je međusobni pošten odnos. Novinar treba da pruži sve najbolje što može, a poslodavac treba da poštuje njegovu autorsku slobodu, stav, argumente, čak i kada se ne slaže.

 

 

 

Od Knjaževca do Barselone   Vladimir Stanković je rođen u Knjaževcu 1949. i kako kaže, jedan je od onih srećnika koji su od rane mladosti znali šta će raditi u životu. Nakon pune decenije dopisničkog rada za zagrebački Vjesnik, 1979. dolazi u Borbu i postaje urednik sporta, a u toj izdavačkoj kući kasnije uređuje sportski nedeljnik Tim (1988) i pokreće košarkaški mesečnik Koš (1989). Pre 30 godina odlazi u Barselonu, za dopisnika Borbe, i ostaje sve do danas. Sarađuje sa brojnim španskim medijima, pre svega sportskim novinama, najduže i najbliže sa i El Mundo Deportivom, sportskim dnevnikom iz Barselone, a svih tih godina vredno dopisnički radi i za naše medije, ponajviše za nedeljnike Vreme i NIN.   Nekoliko godina je uređivao špansko izdanje mesečnika FIBA Basketbal, a od 2000. do 2006. godine radi kao medijski direktor novoosnovane košarkaške Evrolige. Potom je godinu dana bio direktor za međunarodne odnose moskovskog Dinama. Stalni je kolumnista sajta Evrolige.    Dobitnik je Majske nagrade Sportskog saveza Srbije (2011), specijalnog priznanja za podvig godine (2010) i Nagrade za životno  (2013) Udruženja sportskih novinara Srbije.

 

 

 

15 knjiga, pretežno sa sportskom tematikom, objavio je Vladimir Stanković, između ostalih: „50 veličanstvenih – biografije igrača NBA“ (1997), „Španija od našeg dopisnika“ (2013), „Zadnja pošta Timok“ (2014), „Misli o fudbalu“ (2014), „Koš po koš“  (2015), „Bajka iz Bormija (2017). Najpoznatiji je njegov dokumentarno-literarni prvenac -„Montivideo, Bog te video“, objavljen 2010. godine, a po tom rukopisu su snimljena dva filma i tv serija.

 

 

Filmska priča o fudbalskoj odiseji u Montevideu    „Montevideo, Bog te video!“ je publicistička priča o odlasku i učešću fudbalske reprezentacije Jugoslavije na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu, u Urugvaju 1930. Na osnovu Stankovićevog predloška, Srđan Dragojević i Ranko Božić napisali su scenario, a Dragan Bjelogrlić režirao istoimeni film, a potom i nastavak „Montevideo, vidimo se“, kao i televizijska serija. Oba filma je u bioskopima pogledalo preko pola miliona gledalaca.

 

 

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno nr izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.