Pri
tome, gospođa Smajlović ne bira način: poredi Kosovo i zgradu u Resavskoj 28,
morbidno prebrojava ubijene novinare na jednoj i drugoj strani, i poentira:
NUNS je politička organizacija „bliska strankama na vlasti“. Takva
„argumentacija“ , očigledno, ima za cilj da se NUNS dovede u poziciju
da se sada tu nešto pravda, brani svoju poziciju u prošlosti i sadašnjosti od
predsednice jednog udruženja koje je godinama (bilo) simbol beščašća i moralnog
i profesionalnog posrnuća profesije, čiji su članovi svojim uvodnicima
prizivali smrt svojih kolega ili ih ostavljali u zgradi RTS-a da nevini izginu.
Ne
pada mi na pamet da se upuštam u takvu polemiku. Članovi NUNS-a nemaju potrebe
da se stide svoje „revolucionarne prošlosti“, niti se može govoriti o
nekakvoj „bliskosti sa strankama na vlasti“. Upravo su novinari
nezavisnih medija, među kojima je veliki broj članova NUNS-a, glavne žrtve
tranzicije u Srbiji posle 2000. godine. Jer, država se, u želji da uspostavi
što veći upliv na medije, okrenula trošenju novca iz budžeta za finansiranje
onih medijskih kuća koje su u njenom vlasništvu ili u vlasništvu njoj bliskih
ljudi.
Da
je NUNS zaista miljenik države i stranaka na vlasti i da nije i nakon pada
režima Slobodana Miloševića nastavio da se bori za interes profesije, svakako
bi bilo drugačije. Uostalom, sa stavom da država kroz medijsku politiku koju
vodi guši nezavisne medije i narušava ravnopravnost na medijskom tržištu tokom
zajedničkog rada na Medijskoj strategiji složila se i gospođa Smajlović. Upravo
zbog te podudarnosti stavova smo i odlučili da zajednički radimo na strategiji.
Ja se zbog toga ne kajem, jer mislim da je najvažnije zaštititi interese
članstva.
Ali,
suština spora u ovom slučaju nije političke prirode. Ona je vrlo jednostavna i
svodi se na pitanje da li je zgrada u Resavskoj 28 Dom svih novinara ili je Dom
novinara „privatno vlasništvo UNS-a“, kako to gospođa Smajlović
definiše. O ovom slučaju možda najbolje od svih pravnih regula govori Povelja
koja je uzidana prilikom postavljanja kamena temeljca, a u kojoj piše:
„Za
vreme vladavine Njegovog veličanstva kralja Aleksandar Prvog Karađorđevića,
Jugoslovensko novinarsko udruženje – Sekcija Beograd polaže danas, 15. jula
1934. godine, kamen temeljac Doma beogradskih novinara. Ovaj dom se podiže pomoću
Beogradske opštine i prilozima novinarskih prijatelja, a u spomen onih novinara
koji nisu dočekali ostvarenje svojih staleških ideala. Neka on budućim
novinarskim generacijama bude škola u kojoj će učiti kako se služi istini,
pravdi, narodu i državi. Neka on bude simbol drugarstva i ljubavi i neka
novinari u njemu crpu snagu za nova pregnuća u podizanju svoga kulturnog i
materijalnog života za opšte socijalno obezbeđenje novinarskog staleža.“
Nakon
smene režima Slobodana Miloševića NUNS nije formalizovao zahtev za lustracijom
i nije tražio nikakve mere protiv UNS-a, iako je bilo jasno da je ta
organizacija tokom devedesetih služila režimu a ne profesiji. NUNS je, čak,
predložio UNS-u dogovor o zajedničkom upravljanju imovinom koja je, kako se
lepo vidi iz citirane Povelje, ostavljena na dobrobit svih novinara Srbije.
Ponuda je odbijena, pa su usledile tužbe.
NUNS
nakon presuda kojima nije bio zadovoljan i na koje se žalio nije pokretao
kampanju u kojoj bi dokazivao njihovu političku motivisanost, a UNS je u
međuvremenu čak bio podneo tužbu kojoj je tražio da se NUNS potpuno izbaci iz
zgrade u Resavskoj 28. Ali, nakon presude Apelacionog suda u korist NUNS-a
proglašeni smo za miljenike režima koji otimaju „privatnu imovinu“.
Najavljena nam je, istina, i „velikodušna ponuda“ dogovora koju još
nismo videli.
NUNS,
uprkos svemu, ne želi da se jedno važno pitanje, kakvo je zajednička imovina
novinara Srbije, utopi u politikanskim prepucavanjima. I danas, kao i minulih
godina, mislimo da je sporove najbolje rešavati dogovorima. I danas nudimo isti
princip podele imovine kakav smo nudili pre nego što smo bili prinuđeni da se
obratimo sudu. I danas mislimo da je to najbolje rešenje za članstvo oba
udruženja.
