Zbog toga, treba se vratiti na početak ove storije o medijskoj
strategiji da bi, ako ništa drugo, građani shvatili šta je njihov i sekretarkin
interes, a nije naš. Kad kažem „naš“, da ne bude zabune, mislim na medijska
udruženja, asocijacije i medijsku industriju.
Ministarstvo kulture je sredinom prošle godine platilo oko
40.000 evra trojici stranih eksperata da urade Medijsku studiju. Ljudi seli,
napisali ono što se njima učinilo dobrim za građane Srbije, ali ponuđenim
rešenjima niko nije bio zadovoljan, ni novinari, ni medijska industrija, a
bogami ni Ministarstvo.
Zato je za izradu Medijske strategije uplaćeno još 40.000
evra, ovoga puta, na konto „Price Water house Coopers“, jedne od četiri najveće
konsultantske kuće u svetu kojoj, doduše, medijska problematika nije baš najuža
specijalnost, no dobro. To što su, međutim, u „Price Water house Coopers“
sročili izgleda uopšte nije bilo u „interesu građana“ jer je taj dokument za
javnost ostao tajna.
Pošto se Ministarstvu prilično žurilo (ovi iz EU imaju
nezgodnu naviku da insistiraju na rokovima) spasonosno rešenje je pronađeno.
Formira se radna grupa od medijskih eksperata koje su delegirali NUNS, UNS,
NDNV, Local press, ANEM i Asocijacije medija. Čak i država imenuje svoja dva
predstavnika. Za četvrtinu novca koji je dat „Price Water house Coopers“, radna
grupa je dobila rok od mesec dana da uradi nacrt medijske strategije, a
ministar Marković tada reče da smo na „istom poslu“.
Radna grupa je završila svoj posao, kako je bilo dogovoreno,
1. juna. Sva rešenja su jednoglasno podržana od svih članova radne grupe, i
onih koje je imenovala država, ministar Marković potpisao Nacrt i potom je
usledila javna rasprava u kojoj, koliko ja znam, a znam prilično, uglavnom nisu
učestvovali građani već medijski profesionalci.
Ova predistorija procesa pisanja medijske strategija važna
je zbog ključne stvari oko koje se trenutno spore udruženja i asocijacije sa
Ministarstvom. Gospođa Milićević sada kaže da smo mi svoj posao završili i da
je pravo Ministarstva da napiše tekst koji ne mora, ali može biti sasvim
različit od onog što piše u Nacrtu. Pritom, dodaje, nije obaveza Ministarstva
da nas konsultuje oko konačnog teksta.
Ovde se postavlja logično pitanje: zašto smo onda uludo
potrošili godinu dana i stotinak hiljada evra tih istih građana Srbije na koje
se poziva Milićevićeva ako će neko u Ministarstvu da sedne i napiše strategiju?
Ako je već postojala ovakva namera, zašto Ministarstvo kulture nije izašlo 1.
juna sa svojim viđenjem medijske scene do 2016, godine pa da onda, kako to
demokratska procedura nalaže, vodimo javnu raspravu o dokumentu koji sadrži
ključne stavove države? Da li je u duhu demokratske procedure da se usvoji tako
važan dokument praktično bez javne rasprave?
Državna sekretarka zapravo treba da odgovori na ova pitanja
umesto što vređa našu inteligenciju i poručuje da Nacrt nije Sveto pismo. Pa,
naravno da nije. Niko to nije ni tvrdio, ali umesto što nas je vlast, kako sada
stvari stoje, samo zamajavala godinu dana, moralo se izaći pred javnost sa
jasnim stavovima o ključnim pitanjima kao što su povlačenje države iz
vlasništva u medijima, transparentnost vlasništva, medijska koncentracija,
nastavak privatizacije medija, položaj manjinskih medija, mehanizam
uspostavljanja ravnopravnosti svih aktera na medijskom tržištu, finansiranje
javnog interesa, finansiranje javnog servisa…
Do dana današnjeg, međutim, niko ne zna kakav je stav države
prema ovim ključnim pitanjima medijske strategije. A, moralo bi da se zna ako
ni zbog čega drugog ono zbog zakonitosti. Javna rasprava, u tome je njena
suština, vodi se o zakonima i drugim aktima koje predlaže država, a ne radne
grupe, medijska udruženja ili asocijacije. Samim činom „puštanja“ Nacrta
medijske strategije u javnu raspravu taj dokument je postao državni dokument
koji izražava stav Ministarstva kulture.
Taj dokument, podrazumeva se, sklon je promenama jer zato i
služi javna rasprava, ali osnovna rešenja, barem je takva demokratska praksa,
moraju se zadržati. U suprotnom, ako javna rasprava pokaže neodrživost
ponuđenih rešenja, dokument se povlači iz javne rasprave i cela procedura se
ponavlja.
Zbog svega toga, Ministarstvo kulture je obavezno, ukoliko
suštinski promeni Nacrt medijske strategije, da sa novim predlogom ponovo ide u
javnu raspravu. Ili to ili će prekršiti zakon.
Medijska udruženja i asocijacije samo na tome i insistiraju
i ni na čemu drugom. Dakle, nije reč o Svetom pismu nego o zakonitosti. Siguran
sam da sve ovo znaju i u Ministarstvu kulture, ali neko, izgleda, očigledno
nije izvukao pouke iz blamaže oko izmena Zakona o informisanju, pa pokušava
nešto slično. I ishod će, potpuno sam siguran, biti istovetan.
Ko ne veruje neka pročita intervju Vensana Dežera, šefa
delegacije EU u Srbiji, od pre neki dan.
Autor: Vukašin Obradović
