EN
Piše: Dejan Petković, Sudija Osnovnog suda u Somboru i član Foruma sudija Srbije
Provera ispravnosti prvostepene presude uređen je posebnim zakonskim pravilima. Ovaj postupak nije jednostavan niti uniforman, već je satkan od mnoštva različitih procesnih normi. Ipak, uz izvesnu rezervu koju izražavamo zbog ograničenog polja predviđenog za izlaganje o ovoj temi, u daljem tekstu ćemo se ukratko osvrnuti samo na pojedina bitna pitanja. Namera nam je da sadržaj bude prijemčiviji široj, nepravničkoj, javnosti, koja o pravu i posebnoj pravnoj terminologiji neretko poseduje samo ograničena znanja.
Opšta razmatranja
Donošenjem presude nakon okončanja sudskog postupka, još uvek ne znači da je sporni odnos između stranaka konačno rešen. Prava koja je stranka stekla ili izgubila prvostepenom sudskom odlukom nisu definitivno nastala niti prestala. Ona će svoj konačni oblik zadobiti tek okončanjem drugostepenog, želbenog, postupka pred apelacionim ili višim sudom. Osim toga, svojstvo nepromenljivosti, sudska odluka može steći i odsustvom žalbe, a samim tim i drugostepenog postupka. Stranka, jednostavno, može odlučiti da ne pokreće žalbeni postupak. Isto kao što pokretanje prvostepenog postupka (podnošenje tužbe) zavisi od volje subjekta prava, jer se svojim pravom ne mora služiti, od njegove volje zavisi i iniciranje postupka pred drugostepenim sudom.
No, vratimo se sada na prvi slučaj, odnosno kada je strana koja je nezadovoljna sudskom odlukom, ipak, optirala da njenu ispravnost ispita pred žalbenim sud. U srpskom zakonodavstvu, žalbeni sudovi (koji odlučuju povodom žalbe) su apelacioni i viši sudovi. Apelacioni sud odlučuje o žalbi na presudu donetu u opštem parničnom postupku, dok viši sudovi odlučuje povodom žalbe izjavljene protiv presude donete u sporu male vrednosti (do 3.000,00 evra) ili, pak povodom žalbe na rešenja.
Pravo izbora da li će se žalba izjaviti, nije neograničeno. Naprotiv, ono po pravilu, iznosi 15 dana, osim u sporovima male vrednosti, kada je opcija omeđena na 8 dana. Po proteku ovog roka, smatra se da su strane zadovoljne sudskom odlukom. Tada je presuda postala konačna, odnosno, koristeći se izrazom pravnika – pravnosnažna. Međutim, osim što stranka koja izjavljuje žalbu mora to da učini u određenom roku, potrebno je da ona ima i interes za njeno izjavljivanje. Drugim rečima, interes za izjavljivanje žalbe ima stranka koja nije uspela u sporu. To dalje znači da se žalba neće ni uzeti u razmatranje (odbaciće se) ukoliko je izjavila stranka koja je u sudskom postupku ostvarila sve ono zarad čega se borila.
Razlozi za izjavljivanje žalbe i postupak pred sudom
Ukoliko je žalba izjavljena u roku i ukoliko je izjavljena od lica koje ima interes, tada je ona podobna da pokrene mehanizam pravne kontrole prvostepene presude. Кao što smo videli, ta kontrola se vrši pred apelacionim ili višim sudovima. Кontrola prvostepene presude podrazumeva ispitivanje njene ispravnosti i zakonitosti. Odnosno, da li je sud prilikom odlučivanja napravio propust ili povredu koja utiče na pravilnost presude? Povrede koje sud može da učini u prvostepenom postupku mogu biti – pogrešno vođenje postupka (povređena pravila procedure), nepravilno prikupljena činjenična građa i na kraju, izbor (primena) pogrešne pravne norme na konkretan slučaj. Za ove tri pravne anomalije, zakon koristi sledeće formulacije: a) bitna povreda odredaba parničnog postupka, b) pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i v) pogrešna primena materijalnog prava. Ovo su, zapravo, razlozi za izjavljivanje žalbe. Iako se na prvi pogled čini da se radi o samostalnim i nezavisnim razlozima, oni se međusobno prožimaju i uslovljavaju. Tako, na primer, pogrešno vođenje postupka, često dovodi do pogrešno utvrđenih činjenica. Sa druge strane, pogrešno rasvetljene činjenice neretko će uticati na primenu nepravilnog propisa. Jer, činjenice se i utvrđuju da bi se na njih primenio adekvatan propis, odnosno da bi se podvele pod odgovarajuću pravnu normu.
Ispravnost prvostepene presude uvek ispituje veće sastavljeno od troje sudija. Nakon što žalba, zajedno sa kompletnim spisima predmeta, pristigne u drugostepeni sud, tada se njime zadužuje jedan od troje sudija iz veća, koji se naziva sudija izvestilac. Sudija izvestilac se određuje slučajnim izborom u svakoj konkretnoj situaciji. Njagova je uloga da ostalim dvoma članovima veća ukratko prezentuje dotadašnji tok prvostepenog postupka. Pravilo je da sudija izvestilac ne iznosi svoje mišljenje o osnovanosti žalbe.
Drugostepeni sud vrši kontrolu prvostepene presude samo u onom delu na koji se žalbom ukazuje. Naime, često se dešava da je prvostepenom presudom odlučeno o više zahteva istovremeno i da je u pogledu nekih zahteva stranka uspela u sporu, a u vezi sa drugim, da nije. Deo presude na koji se nijedna strana nije žalila, postaje konačan – pravnosnažan. Ako u žalbi nije navedeno na koji se deo odnosi (koji se deo presude pobija) smatra se da se stranka žalila na onaj deo presude u kojem nije uspela.
Vratimo se sada razlozma za izjavljivanje žalbe koje smo pominjali u prethodnim redovima. Кada je u pitanju prikupljena činjenična građa, važi pravilo da je drugostepeni sud vezan činjeničnim stanjem koje je utvrđeno u prvostepenom postupku. To praktično znači da ako se presuda ne pobija zbog pogrešno utvrđenih činjenica, ovaj deo presude drugostepeni sud neće ni uzimati u razmatranje. Sa druge strane, na primenu materijalnog prava, odnosno pravilnost izbora pravne norme, drugostepeni sud vodi računa čak i kada nijedna stranka na to nije ukazala u žalbi. Ili, pravničkim rečnikom rečeno – po službenoj dužnosti.
Što se, pak, povrede procedure tiče (bitnih povreda odredaba parničnog postupka), tu situacija nije sasvim jednoobrazna. Postoje, najpre, povrede procedure za koje zakonodavac neoborivo pretpostavlja da su kao posledicu imale donošenje nepravilne odluke. Zakonodavac je enumerativno nabrojao dvanaest takvih povreda. Pošto cilj ovog rukopisa nije da objasni i prikaže svaku od tih povredu, na ovom mestu ćemo se zadržati samo na one povrede postupka na koje drugostepeni sud vodi računa po službenoj dužnosti, čak i kada nijedna stranka na njih ne ukazuje. To su naročito teške povrede kojima se vređaju elementarna procesna načela ili ustavom zagarantovana prava, odnosno javni interes. Povrede postupka na koje drugostepeni sud vodi računa po službenoj dužnosti su: a) pravilan sastav suda, b) učešće sudije u postupku koji je trebalo da bude izuzet ili isključen, v) postojanje apsolutne nenadležnosti suda (kada je o tužbi odlučivao sud, iako je trebalo da odlučuje organ uprave), g) povređena jednakost stranaka (kada stranci nije omogućeno da izjasni na navode svog protivnika), d) odlučeno o zahtevu kojima stranke ne mogu da raspolažu (povređen javni poredak), đ) kada je prvostepeni sud odlučio o zahtevu, iako je protekao rok za podošenje tužbe, e) kada je u postupku učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku.
Pored toga, postoje i povrede postupka za koje zakonodavac ne pretpostavlja da su imale za posledicu donošenje nezakonite odluke. To su takve povrede koje su mogle imati uticaja na prvilnost odluke, ali ne nužno. Radi se o blažim povredama čije se postojanje ispituje u svakom konkretnom slučaju i uvek samo na ukazivanje stranaka.
Odluke drugostepenog suda po žalbi
Ukoliko drugostepeni sud nije odbacio žalbu usled procesnih nedostataka (protek roka, nedostatak interesa) pristupiće ispitivanju njene osnovanosti. Zavisno od rezultata ispitivanja, on može doneti više vrsta odluka. Ipak, radi jednostavnosti prikaza, na ovom mestu ćemo izdvojiti tri najvažnije: a) odbiti žalbu i potvrditi prvostepenu presudu, b) ukinuti presudu i uputiti prvostepenom sudu da ponovo odlučuje i v) preinačiti prvostepenu presudu i sam odlučiti o zahtevima stranaka.
Žalbeni sud će da potvrdi prvostepenu presudu ako je našao da nisu postojali razlozi zbog koji se presuda pobijala. To se odnosi kako na one razloge na koje je stranka ukazivala u žalbi, tako i na one o kojima je žalbeni sud vodio računa po službenoj dužnosti. Ako je, pak, drugostepeni sud utvrdio da je u postupku pred prvostepenim sudom načinjena neka bitna povreda postupka ili ako činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, u tom slučaju je dužan da ukine presudu i vrati je sudu da ponovo odlučuje. Sa druge strane, kada je u pitanju preinačenje presude, tu načelno važo pravilo da će drugostepeni sud preinačiti prvostepenu presudu ako je našao da su činjenice pravilno utvrđene, ali da je na tako pravilno utvrđene činjenice primenjen pogrešan propis. Postoje, naravno, i drugi slučajevi kada se presuda može preinačiti, ali radi jasnijeg izlaganja, u ovom radu je dat osvrt samo na slučaj koji je se u praksi najčešće koristi.
Na kraju je bitno spomenuti da drugostepeni sud može, povodom izjavljene žalbe i sam da održi raspravu, odnosno da sam sprovede ceo postupak suđenja kao pred prvostepenim sudom. On je dužan da tako postupi (da zakaže i održi raspravu) kada je prvostepena presuda već jednom ukinuta. Na ovaj način je sprečeno višestruko ukidanje presude i kontinuirano vraćanje prvostepenom sudu da ponovo odlučuje. Ovakvim ograničenjem sankcioniše se nepotrebno dugo trajanje postupka i predstavlja procesnu manifestaciju šireg načela ekonomičnosti.
Ovaj tekst je deo regionalnog projekta „Jačanje medijskih sloboda u Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Srbiji“, koji finansira Kraljevina Holandija, a sprovode holandski Helsinški komitet i Free Press Unlimited u partnerstvu sa Nezavisnim udruženjem novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci autora izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Kraljevine Holandije, niti stavove organizacija koje sprovode projekat ili stavove njihovog lokalnog partnera.
