ENŠta su bili Vaši prvi novinarski zadaci u medijskoj kući čiji ste sada generalni direktor i glavni i odgovorni urednik?
– Prve tri i po godine proveo sam na poslu koji sam najviše voleo – kao lutajući radijski reporter, najpre kao reporter jutarnjeg programa, a zatim i kao celodnevni reporter, tako da sam imao smene od sedam ujutru do sedam uveče, šest dana u nedelji, ali sam jako voleo taj posao i ništa mi nije bilo teško.
Koji su Vaši glavni ciljevi i planovi u vezi sa programom i radom Studija B?
– Prvo i najvažnije je da Studio B vratim Beogradu i Beograđanima, da bude ono što jeste i sad, ali da bude još više – gradski servis. Studio B je u proteklom periodu pomalo podsećao na siromašnog mlađeg brata komercijalnih, nacionalnih, velikih televizija. Ima program sličan komercijalnim televizijama, ali jevtinije pravljen, i tu nema prolaz. Studio B ne treba da se trka sa njima, već da živi uz njih, a prostor za našu televiziju je građanski servis kojim se već u velikoj meri bavi, ali će se baviti još više svim relevantnim pitanjima vezanim za Beograd. Kada sam pričao sa ljudima koji su mi ponudili ovaj posao i pitao ih šta očekuju od mene, rekli su mi: „Napravi beogradski Si-En-En“. Naravno, mi ne možemo da imamo helikoptere koji će pokrivati grad, ali imam nameru da vrlo brzo napravim mogućnost direktnih uključenja sa mnogih punktova u Beogradu, pitaćemo običan svet šta misli o raznim stvarima. Takođe, imam ideju da pokrenem niz novih emisija koje će biti vezane za ovaj grad. Zločin je i ono što se dogodilo sa Radio Studiom B: nekada je on bio deo svake porodice u Beogradu, tada se čak govorilo, kazaću te Studiju B i puko si, a sada je na 12. mestu po slušanosti. Pokušaću da mu vratim staru slavu: ljudi ima, tehnike ima, još samo fali malo energije.
Šta je ono što Studio B ima danas i što smatrate da nikako ne bi trebalo menjati?
– Postoje neprolazne kategorije kad je u pitanju Studio B: Duško Radović, Đoko Vještica, dakle, ljudi koji su od imena Studio B napravili zaista veliku instituciju. Voleo bih da vratim neke stare asove, da Studio B bude kakav je bio. Zatim, imate na televiziji emisiju Velje Pavlovića „Nivo 23″, koja ide od prvog dana emitovanja… Ima nekih divnih ljudi koji su u ovom trenutku zapostavljeni, a ja ću probati da ih izvučem ponovo u prvi plan, a ima i puno mladog sveta, i sa većinom njih tek treba da se upoznam.
Poslednjih 13 godina proveli ste na B 92, a verovatno još uvek nosite i ručni sat koji ste dobili za 12 godina vernosti toj medijskoj kući…
– Tamo sam proveo divne godine, i uprkos represiji, zatvaranju i ilegalnom piratskom radu veliki smo posao napravili, i od tog malog, gerilskog radija koji se čuo u centru Beograda, napravili nacionalni radio koji je sigurno jedan od dva najslušanija u Srbiji. Ja iz B 92 nisam otišao zato što sam morao, nego zato što sam dobio poziv koji se ne odbija. Izazov je bio ogroman – da postanem direktor u kući u kojoj sam počeo. Već mi nedostaju prijatelji sa kojima sam tamo živeo i radio, ali nismo mi preko sveta, ja živim u blizini i svratio sam već dva puta na kafu kod njih. A što se tiče saradnje, o tome sam odmah pričao sa Veranom Matićem, kada sam otišao da mu saopštim moju odluku da pređem na ovo mesto. Dogovarali smo se da sarađujemo na mnogim poljima, na primer, u akciji Muzej tolerancije koju sada pokreće B 92, a kojoj će se Studio B rado priključiti. Mi nismo konkurencija, oni su nacionalna stanica, a mi gradska, i puno toga može da se radi na dobrobit obe kuće.
Koliko se promenio Vaš svakodnevni život otkad ste postali „glavni i odgovorni“?
– Bio sam glavni urednik Informativnog programa B 92 tri i po godine, tako da sam otprilike znao na šta dolazim. Problem je to što više ne pravim emisije, nego se bavim ciframa i biznisom. Stižem da pišem predloge, da gledam vesti sa kolegama, da analiziramo, da odem na kolegijume, ali sam mnogo više u biznis-planovima i računima, zakonima o javnim nabavkama i svim ostalim stvarima koje mi ranije nisu bile neophodne. Ono što mi se ne dopada, ali čega sam bio svestan, jeste što manje vremena provodim sa svojom porodicom, jer sam ovde od devet ujutru do devet uveče.
Bili ste autor i voditelj nekoliko stotina radio i TV emisija. Da li biste neke izdvojili?
– Ne bih voleo ništa da izdvajam, jer u sve što sam radio uložio sam puno energije. Emisija koja je bila jako popularna je „Od trača do istine“, kao i ova poslednja, „Timofejev“. Svega je bilo. Nešto napraviš i znaš da je to jako dobro, a onda skapiraš da to nije tako prošlo kod gledalaca. S druge strane, desi se da ono čime ja budem manje zadovoljan, ima odličnu gledanost. Bilo je i momenata kada su nas zatvarali, pa upadne policija, mi zbrišemo na drugo mesto i ja za 15 minuta napravim emisiju dnevnih vesti… Bilo je i nekih lepih i glamuroznih trenutaka, velikih studija i bendova. Ali, nisam ja toliko mator, imam još dosta da radim.
Nekoliko puta kao primarni novinarski zadatak naveli ste otkrivanje istine. Koliko je težak put do pronalaženja istine i da li smatrate da je ona relativna, ili jedna i nepromenljiva, ili je negde između?
– Odavno sam rekao, kada me prvi put neko bude terao da nešto slažem, ili da kažem nešto što ne želim, da se više neću baviti ovim poslom. Onda su mi rekli: ali, ti si morao da odeš sa Studija B zato što ti nisu dali da radiš. To nije tačno: otišao sam pre svih promena, ulaska SPS-a i ostalih koji su čerupali ovu kuću. A kad sam odlazio, kao i sad kad sam odlazio sa B 92, pravljena je velika žurka, dakle – nije bilo nikakvog
neprijateljstva. Zaista sam celog života imao tu sreću, ali i odluku, da sam stalno radio sa ljudima koji nisu bili kontrolisani ni od koga. Čak i u ono doba kada sam počinjao da radim, u vreme Saveza komunista, Studio B je bio najliberalnija stanica. Sada prvi put radim u državnoj firmi, preduzeću koje je vlasništvo Skupštine grada, ali, evo, još me niko nije zvao da interveniše. Od mojih postulata ne odustajem, ako radiš dobro, tu nema problema.
Tokom gotovo dvadeset godina novinarskog staža imali ste bezbroj sagovornika. Da li Vam je neko izmakao?
– Nije niko. Meni su u Studiju B u emisiji „Od trača do istine“ davali izjave čak i socijalisti kojima je bilo zabranjeno da se pojave na Studiju B, to se događalo i na B 92, da ljudi koji neće da dođu na B 92, hoće da dođu kod mene. To je možda pitanje i mog ličnog integriteta. Ja jesam uvek deo kuće i vojnik firme u kojoj radim, ali nekako kod ljudi možda izazivam neki poriv da kod mene hoće da gostuju. Olivera Katarina, koja se nije oko 15 godina nigde pojavila, i koja je politički apsolutno na suprotnoj strani od svega što je B 92, prvi intervju je dala kod mene u emisiji. Takvih primera ima zaista mnogo.
