EN
Novinarsku karijeru je započeo u omladinskim novinama NON, a nastavio u Borbi i Našoj Borbi i istovremeno pisao za više jugoslovenskih novina – Nedeljnu Dalmaciju, Mladinu, Naše dane… Autor je nekoliko knjiga i publikacija, dokumentarnih emisija i filmova, a od 2017. do 2019 godine bio je predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije.
Slaviša Lekić bio je osamdesetih godina prošlog veka najtalentovaniji izdanak škole istinskog, pravdoljubivog, hrabrog novinarstva, nepravedno nazivanog omladinskog, i od prvih objavljenih tekstova čitaocima i profesionalcima nisu promakli njegov dar, istinska hrabrost i pre svega posvećenost profesiji koja je postala njegov život.
Kao vojnik JNA u vreme Olimpijade u Sarajevu 1984. ispisaće u NON-u serijal potpisivan sa Slavi Šar-Mer, prve napise zbog kojih je snosio posledice (prekomanda iz Sarajeva u neku bosansku zabit). Nastaviće i nakon toga da se duhovito ruga i podsmeva tadašnjim „devijacijama društva“, koje će se izmetnuti u raspojasani nacionalizam.
Već krajem osamdesetih našao se tamo gde je suštinski i pripadao – u novoj redakciji crvene Borbe, kao jedan u nisci bisera, okupljenih pod selektorskom palicom Stanislava Staše Marinkovića. Izveštava sa Kosova, radi intervjue, žestoko piše o nasilnicima i prostacima koji mu se nađu u videokrugu.
Kasnije, u svom magazinu Status, smešta gomilu nasilnika koji su se izdržavali novinarstvom u godišnji izbor za „bruku profesije“. Mnogi od njih završiće tamo gde im je i mesto, u nekoj od tadašnjih i sadašnjih vladajućih stranaka.
Kolumne u Danasu objavljivaće godinama, držeći javne lekcije iz predmeta komentar, koristeći pritom svoju, najvredniju novinsku dokumentaciju u gradu. Građu zbog koje su mnogi poželeli da se nisu bavili javnim poslom ili bar da su bili oprezniji.
Slaviša Lekić personifikovao je talenat, znanje i stil, bio je beskompromisan i posvećen. Bio je novinar zbog kojeg je bilo lepše baviti se ovim poslom.
NUNS,
10. novembar 2021.
